On.....Bio je decko koji je doslovno bio frajer ne bas klasicnog kova....izlasci..ono kao >tatin sin<...auto..cure i swa popratna sranja oko toga.....bilo mu je 18 godina..skoro 19...i na prvi pogled jako ufurana licnost..a ustvari jako dobra osoba,pored toga brizna...samo to niko nije ni znao..dok ga ne upozna..jer danas svako ko nesto ima doima se nafurano..i tako..dok je izgledao sretan..u swemu sto ga je okruzivalo..samo je on znao...naime vapio je da postoji cura za njega..neko ko ce mu biti swe...koga ce da voli..onako iskreno..kako nikoga nikada nije........i....jednog dana...mozda je bila igra sudbine...mozda igra umova..ili mozda sto su imenjaci...samo nebo zna...desilo se....upoznao je jednu djevojku..naime znao ju je samo iz vidjenja..tacnije...samo 2 puta ju je vidio...ali znao je poprilicno dovoljno o njoj..ko je ,sta je kakwa je ..i slicno...i iako su bili 2 razlicita svijeta..dva razlicita grada..drugaciji horizonti....kao sto rekoh igrom sudbine...poceli su....i jako brzo..ali bas jako brzo..zavoljeli jedno drugo..iskreno tih dana nisu njihowi zivoti bili potpuno sredjeni..ni preveseli..bila je zima...on zaokupljen ispitima..ona u svadji sa majkom..ali opet...ona mu je bila swe..jedina nada...po prvi put taj djecak ima snowe..zbog nekoga..zbog nje...po prvi put nemoze da spava do ranih jutarnjih sati..jer misli na nju...ali je sretan sto ona postoji..sto jedino o cemu misli je ona...ona je mladja i vjerovatno swe ovo neshvata ozbiljno koliko on..iako on zna da ga ona voli...ko zna mozda i vise nego on nju...ali zbog toga sto on zna dobar dio njene proslosti..kao i ona njegove..koliko bivsih..koga je voljela..ko ju je povrijedio..on se cijelim svojim bicem trudi oko nje..da bude sretna..njena sreca je i njegowa sreca..samo tada je sretan..swaki dan bez nje je izgubljen dan...stwarno ju je volio..VOLI..i VOLIT CE uwijek i zauvijek..swe bi owo bilo razumljivo da on nije ono sto jeste...ali on pored swega toga...pokusava izbjegavat staru ekipu..koja je tu samo kad se pije i loce...swe o cemu misli je ona i samo ona......i etoo..prica nema tuzan kraj..samo je popracena prekidom jednog ogromnog prijateljstva izmedju dva druga..najbolja sada vec >bivsa druga<..zato ponekad govorim u proslom vremenu..i dosadilo mi je pricati u trecem licu..inace nisam neki ni citalac ni pisac....ali...nazad nema....ona mi je sada swe..i jednostavno je mnogo VOLIM..<3 <3 <3

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Tog leta sam, zbog slabe ocene iz matematike, morao da spremam veliku maturu. Ona se tada zvala "ispit zrelosti". Da bih mogao na miru da ucim, otisao sam kod babe i dede, na selo.

Obradovali su se kada sam stigao, ali ih je rastuzilo saznanje da nisam maturirao na vreme. Baba Jovanka, po prirodi prakticar, odmah je predlozila da mi, u pripremi za jesenji rok, pomogne susetka, profesorka Eleonora. Samouvereno je tvrdila da je ona najbolji profesor u mestu, mada malo bolesljiva. Zbog toga joj je ona, svake veceri, odnosila sveze pomuzeno kozje mleko, kao najprirodniji lek. Jovanka dodade jos, poverljivo, da je Eleonora ostala baba-devojka, od kada ju je prva i jedina ljubav ostavila pred oltarom da uzalud ceka. Od tada se okanila muskog sveta i posvetila svojim djacima. A oni su je iz miloste zvali "Nasa profesorka Nora".

Jos iste veceri, po povratku od Eleonore, Jovanka mi radosno saopsti da vec narednog dana mogu da odem kod profesorke, radi konsultacija. Dobra "Profesorka Nora" imala je volju da pomogne u spremanju svih pet maturskih predmeta.

Sutradan popodne, Baba-Jovanka je nabrala prelep buket georgina, iz svoje baste, pa mi ih, s uzdahom sto je morala da ih posece, tutnu u ruke, s objasnjenjem da su namenjene Eleonori. Zatim smo zajedno otisli do njene kuce u susedstvu. Bila je to izuzetno lepo osmisljena i sagradjena predratna vila, sa velikim zastakljenim tremom, namenjenim za zimsku bastu. Ali je i tada, usred leta, bio prepun tropskog zelenila i neznih cvetova. Vila se nalazila usred velikog ruzicnjaka, poput koralnog ostrva, okruzenog mediteranskim biljem. Mislim da nikada pre, ali ni posle, nisam video raznovrsniji i lepse odnegovan ruzicnjak. Spektar boja ruzinih cvetova pojacavao je predvecernje sunce do nestvarnosti. A njihov opojni miris osecao se jos sa ulice. Imao sam osecaj, da je samo ovako i nikako drugacije mogao da izgleda raj, ukoliko zaista postoji. A ovo je bio, neosporno, zemaljski raj. Vrt je ocigledno bio ponos i velika Eleonorina ljubav. Pri ulasku u dvoriste, Jovanka mi sapatom rece, da profesorka posle smrti roditelja zivi sama u vili, koju odrzava pedantno, isto kao i vrt. Mada, isto tako pedantna domacica i ljubitelj georgina, Jovanka nije mogla da ne prizna da ovakvu lepotu jos nije videla.

Eleonoru smo zatekli upravo u ruzicnjaku s kanticom za zalivanje cveca u ruci. Odevena u diskretno sarenu svilenu haljinu, s cvetnim motivima, delovala je kao i njen vrt - nezemaljski. Primila nas je sa sirokim prijateljskim osmehom, kao stare znance. iskreno se obradovala buketu georgina koje sam joj trapavo pruzio u ruke. Jer, Eleonorina pojava me je potpuno zbunila. Bila je to devojka u zenitu lepote, jos uvek zanosnog izgleda, graciozna, mada pomalo umornih pokreta. Bujnu kestenjastu kosu nosila je na malo starinski nacin, skupljenu u pundju, pricvrscenu isto tako starinskim koscanim poluovalnim cesljem. bez sminke, bledunjavih obraza, nebesko plavih, inteligentnih i prodornih ociju, delovala je kao devica spremna za udaju, a ne baba-devojka, kako je Jovanka opisala.

Zatecen njenim izgledom, sto je ona primetila, smeteno sam joj se predstavio i jedva izustio da mi je najveci problem matematika.

Klimnula je blagonaklono glavom i odvela nas do bastenskog stola i stolica od pruca, usred najguscih bokora nestvarnih ruza. Zatim nas je posluzila medom i svezom vodom iz svog starog bunara. Baba Jovanka shvativsi da je dalje suvisna, opravda se kucnim poslovima, pa se dize i ode.

Posle prvih konsultacija, Eleonora, me odmeri svojim pronicljivim pogledom, od koga sam uzdrhtao celim telom, i rece mi da se ne brinem. Smatrala je da moje opste znanje nije toliko zapusteno, te se mozemo nadati sigurnom uspehu. To me prilicno ohrabri. Pri tom mi se toplo osmehnu. Do kraja naseg druzenja nisam uspeo da otkrijem da li je bila svesna lepote svog osmeha - tajnovitog, nedokucivog, a punog lepote i obecanja. Celo njeno bice zracilo je, za mene dotad nevidjenom, prefinjenom, prirodnom zenstvenoscu.

Pored nje nisam ni zapazio kada se vrt oko nas okupao srebrom meseceve svetlosti, cineci ga jos nestvarnijim.

Prijateljski, gotovo blisko, oprostili smo se do narednog popodneva. Otisao sam od Eleonore, ne dodirujuci zemlju. Dugo sam, u mladalackom zanosu, setao okolnim livadam. mirisale su na cistu lepotu i ljubav, obasjane vilinskom svetloscu zvezdane letnje noci.

Jedva sam docekao sledece popodne. Uzurban uoci polaska, zaboravio sam da ponesem vise od polovine knjiga. Eleonora je to odmah primetila i blagonaklono se, kako je samo ona to umela, nasmesila. Od prvog trena sam imao osecaj da je poznajem oduvek. I mada je bila dvostruko starija od mene, dozivljavao sam je, valjda zbog njene duhovne mladosti, kao svoju vrsnjakinju. Takav talenat, da s lakocom prenosi drugome svoja znanja, dotada nisam upoznao. Tako mi se mrska matematika od jednom omilila. I mada me je opijalo njeno prisustvo, ucio sam veoma brzo i lako. Eleonora je, opcinjavajucom vestinom iskusnog profesora, uspesno odrzavala distancu odnosa profesor-ucenik. Pouzdano sam nasluciao da je svesna da njena blizina budi u meni ustreptalu, nerascvetanu mladu muskost. A mladost ne bi bila ono sto jeste, kada ne bi zelela da se svidi. Narocito lepoj, obrazovanoj devojci, makar ona bila i starija. Ljubav ne priznaje godine, ali stvara probleme.

Primetio sam da pored negovanja ruzicnjaka, svoje najvece ljubavi, Eleonora dosta cita knjige iz velike biblioteke svog pokojnog oca, nekadasnjeg profesora svetske knjizevnosti. Odmah sam je zamolio da mi posudi neku knjigu, zeleci da joj tim gestom dam do znanja kako sam zainteresovan i za duhovni svet.

Jedva sam docekao cas srpskog jezika da bih poverljivo i pomalo stidljivo pokazao profesorki svoje lirske pesme. Pazljivo ih je procitala, zagledala se u mene svojim prodornim pogledom, pohvalila ih, a odmah zatim posavetovala me da se pre svega posvetim ucenju. "Poezija moze malo i da saceka - dodala je setno - Nekada sam se i sama bavila poezijom."

Drugom prilikom dok mi je objasnjavala komplikovanu jednacinu, da bih bolje video, priblizila mi se toliko, da sam osetio miris njenog tela i kose, protkane tanusnim zracima sunca, sto su se jedva probijali kroz gustu krosnju lipe, pod kojom smo sedeli. Tog trenutka nisam nista shvatao od onoga sto mi je objasnjavala. ustreptala srca, gotovo ne disuci, kao slucajno, dodirnuo sam nezno svojim kolenom njeno. Osim sto je u trenutku zastala, nicim nije pokazala da je osetila ovaj moj dodir. Ali, svoje predivno izvajano koleno, koje se tajanstveno naziralo kroz prozirnu svilenu haljinu, nije udaljila. Tada, iznenada, jak napad kaslja uzdrma celo njeno vitko telo. Eleonora, zarumenelih obraza, utrca u kucu izvinjavajuci se. Kada je napad kaslja najzad uminuo, Eleonora izadje iz kuce, veoma bleda, promenjenog lika i zamoli me da nastavimo sledeceg dana.

Kod kuce sam, nesmotreno, ispricao ovaj dogadjaj baba Jovanki. Ona me je odmah zabrinuto, ali i diskretno, posavetovala da ne prilazim isuvise blizu profesorki, jer ona sigurno ima "jektiku". "A tu spasa nema" - prepade me.

Sutradan je Eleonora delovala veoma iznureno. ocigledno u zelji da donekle prikrije svoj bolestan izraz lica, stavila je sasvim diskretno, ali veoma zenstveno, malo sminke. To je nju ucinilo jos suptilnijom a meni je zasijala nekom novootkrivenom lepotom. Ganut ovim prizorom, sa zeljom da joj olaksam stanje, izustio sam gnusnu laz, od koje sam se odmah lecnuo, da sam doneo pesmu posvecenu njoj. Iznenadjena tolikom drskoscu, Eleonora nije mogla da prikrije kratkotrajnu rumen, sto joj obuze lice. Pesmu, ranije napisanu simpatiji iz razreda, procitao sam drhtavim glasom u jednom dahu, svestan prevare. Saslusala me je, kao i uvek, veoma pazljivo. Zamislila se, pa mi se obrati ozbiljnim glasom.

"Mladicu, (prvi put me nije oslovila imenom, nemojte se nikada igrati s tudjim osecanjima, ako zbilja ne mislite ono sto govorite ili cinite. To nije posteno, pre svega prema samom sebi, ali i prema drugima. Mozete time izazvati nesrecu". Zatim, umorno dodade - "Ja sam dvostruko starija od vas, a uz to jos i tesko bolesna. Samim tim, nisam za tu vrstu igre. Zato, zaboravimo ovaj mali ispad i nastavimo s nasim ucenjem. Ne ostaje nam jos mnogo vremena". Poslednju recenicu je izgovorila sapatom, gotovo za sebe, duboko zamisljena. Odmah sam se, u sebi, iskreno zastideo svog postupka i gorko pokajao. Ali, ucinjeno je ucinjeno.

Narednog dana izuzetno sam se trudio nastojeci da izgladim jucerasnju gresku. Osecao sam na sebi ispitivacki, zagonetni pogled Eleonore, sasvim drugaciji od dotadasnjeg. Meni nedokuciv.

Ubrzo sam poceo da uocavam promene u njenom ponasanju. Pocela je svakodnevno da menja svoje raskosne svilene haljine. Rasplela je starinsku pundju i kosa joj je zamirisala zanosnim mirisom njenih opojnih ruza. Tako su sigurno izgledale sumske vile u svom volsebnom vilenjackom kolu, na punoj mesecini! (Tesko onom momku koga otkriju da ih krisom posmatra)...

U mojim tadasnjim godinama zaljubljuje se "na prvi pogled". Ona je to znala i nase su se uloge iznenada sasvim promenile. Eleonora, svom svojom zrelom, iskonskom zenstvenoscu, pocela je da zavodi moju otvorenu, neiskvarenu i jos neranjenu dusu. Zatecen iznenadnom promenom, nisam znao kako da se ponasam.

U sred jednog naseg casa, banu iznenada doktor Stanoje, Eleonorin kucni lekar, tek zavrseni student medicine, koji mi je, uvek kada je dolazio, izazivao osecanje odbojnosti i ljubomore. To Eleonorinom oku nije promaklo. Cini mi se da joj je to cak i godilo. Kada bi otisao, ponasao sam se detinjasto uvredjeno i nabusito. Pazeci da me ne uvredi, Eleonora se krisom, gotovo u sebi, vragolasto smesila. Ali, ja sam to osecao, i bolelo me je. Narocito to sto smo se poslednjih dana pred moj odlazak nekako udaljili. Osecao sam u vazduhu da uziva u mojoj zbunjenosti pred njenom izazovnom zenstvenoscu. To me je gotovo dovodilo do ocajanja. Voleo sam je bolno, nemocan da bilo kako to iskazem.

Moje mucenje prekinu dan rastanka. Pruzila mi je ruku u znak pozdrava, krijuci setu usiljenom veseloscu i recima ohrabrenja, da se ne bojim, jer je sigurna u moje uspesno maturiranje. Dodala je jos, s nadom u glasu, da cemo se uskoro videti i zajedno proslaviti moj "ispit zrelosti", pa i upis na fakultet. Sve vreme, njena mila i pretopla ruka, bila je u mojoj, kao potvrda nemustog, divnog i neznog obecanja. Nisam odoleo, i na starinski nacin, iznenada sam privukao njenu ruku svojim usnama koje su gorele. Poljubio sam celo njeno vilinsko bice podrhtavajuci od srece. Eleonora je to shvatila, i da bi prikrila svoju zbunjenost, iznenada se okrenula i utrcala u kucu.

S dusom prepunom bola, napustio sam "vilinski dom" u kome sam proveo kratke ali najlepse trenutke svoje mladosti. Izasavsi iz njega, osvrnuo sam se i naslutio nekakvu nepoznatu opasnost koja se polako, kao tamni oblak kobno nadvijala nad njim. Otisao sam sa dusom punom mesavine najlepse ljubavi i gorkog ukusa bola zbog naseg rastanka.

I kao sto je moja profesorka Eleonora osetila, maturu sam lako polozio s odlicnim uspehom. Trebalo je da, po dogovoru, odmah odjurim kod nje s obavestenjem o nasem zajednickom uspehu. Nazalost, to nisam ucinio jer je rok za upis na fakultet bio veoma kratak. Tako sam svoj odlazak kod Eleonore odlozio za kasnije.

U opstoj guzvi studenata, s punim rukama dokumenata za upis, i uzbudjenjem buduceg "akademskog gradjanina", upoznao sam slucajno lepuskastu mladu devojku iz unutrasnjosti. Prosto, srdacno sam joj pomogao oko upisa i snalazenja u velikom gradu. Tako smo se spontano zblizili i poceli da zabavljamo. Ta mladalacka opijenost me je toliko ponela, da sam skoro sasvim zaboravio na svoju profesorku, koja mi je toliko pomagala. Setio sam se svog obecanja Eleonori, tek kada je brucoska ljubav iscezla, isto onako naglo i spontano kako se i rodila.

Zastideo sam se svog olakog neverstva i brzog zaborava trenutaka lepote i srece. Kako sam to mogao, pitao sam se?

Kako su dani odmicali, shvatao sam da vise i nema smisla da se javim Eleonori. Cak ni izvinjavajucim pismom. Jer nisam nalazio reci izgovora za toliku nezahvalnost i zaboravnost.

Jednoga dana, slucajno, pred ulazom u fakultet gotovo sam se sudario sa rodjakom iz mog mesta. Zamolio sam ga da prenese babi i dedi da sam postao student... Hteo sam, ne znam ni sam vise sta da mu kazem, kada me on prekide, pomalo prekorno, pitanjem zasto nisam dosao na Eleonorinu sahranu? - "Ucenici svih razreda - rece - bili su u povorci. Nije bilo mestanina, cije je ona dete ucila, a da nije zaplakao za njom."

Stajao sam ukocen, pred njim, paralisan stravicnom vescu. Nisam mogao da se pokrenem, ili bilo sta da izustim. - "A celog leta se trudila samo oko tvoje mature - nastavi rodjak da me prekoreva". Jedva sam ispustio mucavi glas: - "Kako? ... Zasto?... Iznenada?..."

On me, s nevericom, upita: "Pa zar ti ne znas da se Eleonora ubila? Popila je previse lekova... A poruku nikakvu nije ostavila".

Skoro sam zaplakao: - "Ubila se?!..."

Rodjak me iznenada napusti, s izrazom prezira. Ostao sam skrhan iznenadnom vescu i strasnom pomisli:"Vise je nikada necu videti... Koliko li sam, svojim nedolaskom, doprineo njenoj kobnoj odluci?"

Kukavno! Nikada nisam otisao na njen grob, niti joj odneo ruze koje je toliko volela.

Studentske godine su prohujale. Diplomirao sam, i, kako se tada govorilo, otisao u armiju. Na svoje veliko iznenadjenje, na prvom lekarskom pregledu, susreo sam se sa doktorom Stanojem. Odmah smo se prepoznali. On se, za razliku od mene, cak i obradovao. Rekao mi je da koristi vojni rok za zavrsavanje postdiplomskih studija. U daljem razgovoru neminovno dodjosmo i do secanja na Eleonoru. Pomalo zbunjeno i pravdajuci se, ispricao sam mu da sam se, onako mlad, donekle poigrao sa osecanjima stare devojke. "A mozda i sa njenim zivotom - dodao sam". To sam rekao, takodje, nespretno i pomalo teatralno.

Doktor Stanoje se na ovo moje "priznanje" ironicno nasmejao.

- "Pa ne mislite, valjda, ozbiljno da se Eleonora ubila zbog vas? Kako mozete biti toliko sujetni? Eleonora je bila veoma tezan bolesnik. Ja sam bio uveren da ce umreti jos tog proleca. Metastaza je uveliko uzela maha. Davao sam joj sve vece doze morfijuma. Junacki je podnosila bol. Snaznije od bilo kog muskarca. Tada ste se pojavili vi. Shvatio sam da je posle mnogo godina, iznenada, u sebi ponovo otkrila zenu. Moram priznati, da ste joj i ne znajuci, pomogli u tome. Bolest kao da je bila zatecena. Pocela je da se koleba... Moguce je da ste joj produzili zivot, za to leto... Vazno je da je tih poslednjih trenutaka bila srecna... Cekala vas je. Niste dosli... Ne verujem da je to bio glavni razlog njenog postupka. Jer, bolest je tada naglo uzela maha. Vrlo dobro je znala da joj spasa nema. Potrazila ga je u odlasku. Tako, vasa savest moze biti potpuno mirna - zavrsio je doktor Stanoje."

Ali, nije mi mnogo pomogao. Jer, u meni je zauvek, do poslednjeg daha, ostalo otvoreno i bolno, kao Eleonorina bol, pitanje bez odgovora:"Da li je Ljubav-Carobnica mogla spasiti Eleonoru?"...

Mozda!...

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Po Zagrebu je toga dana, već od ranoga jutra lijevala kiša. Padala je uporno i sigurno, neprestano isporučujući nove i sve veće količine vode. Na mnogim su mjestima u gradu šahtovi već odavno bili začepljeni, pa su potočići kišnice, koji su se stvorili uz rubove ulica, polako na svojim leđima nosili opuške i sve ostalo sitno smeće kojega zagrebačkim ulicama nikada nije nedostajalo.

Izgledalo je kao da ta silna voda koja pada sa neba želi ugušiti sve pod sobom. No, kiša kao kiša, nije mogla znati da je Zagreb već godinama ugušen: od smoga iznutra i od došljaka izvana. Sve mi je polako počelo sličiti na Sudnji dan, i kiša i smog i došljaci i potočići smeća pod njihovim nogama. Sve je to zajedno sačinjavalo kulisu kao stvorenu za njen odlazak...

Sakrili smo se od kiše pod tendu, Lana i ja. Tenda je bila crvene boje, pisalo je na njoj coca-cola. Lana je čekala šesticu, a ja sam samo stajao uz Lanu. Ja nisam želio da ta šestica dođe - pa je nisam ni čekao. Oboje smo šutjeli gledajući niz Ilicu. Zagrmjelo je i Lana se malo stresla zbog toga a ja sam se ponadao da bi u tračnice mogao udariti grom.

Tramvaji su obično plave boje, a taj njen je bio žućkast, imao je na sebi reklamu za motorno ulje. Lana je ušla u njega, a grom nije udario. Šestica je krenula, i na njeno je mjesto stigao drugi tramvaj - taj je bio plavi. Ja sam ostao stajati na istome mjestu, a mogao sam i sjesti, ne bi bilo nikakve razlike, svejedno bih se osjećao isto.

Pogledom sam ispratio šesticu koja je skrenula u Prašku i krenula zajedno sa njenom guzom na put prema jugu. Od toga sam trenutka zvanično zamrzio i coca-colu i motorno ulje. Istina je da srce može biti slomljeno, laž je kada govoriš neistinu, a kiša će sigurno padati još danima...

Ostao sam još malo na Trgu u nadi da će doći do nekakve akcije. Nadao sam se da će se građani okupiti, nadao sam se da će se uhvatiti za ruke i zapjevati 'Krivo je more' ili barem 'Sve je lako kad si mlad'. No, građani su zajedno sa došljacima punili tramvaje i odlazili na Remizu i na Borongaj, na Črnomerec i na Kvatrić, u Dubravu i u Novi Zagreb. Jedino je moja Lana odlazila na jug.

Otputovala je da nađe Prekrasnu Južnu Zemlju, savršenu zemlju o kojoj mi je jednom pričala. Rekla je da u toj zemlji nema ni nevjere ni laži, rekla je da tamo nema ni izdaje ni prevare, rekla je da tamo ne postoje mostovi preko rijeka...

I rekla mi je još da roditelji u toj zemlji ostaju uz svoju djecu i nakon što njihova vlastita djeca postanu roditelji. Iako sam znao da ta Savršena zemlja ne postoji, morao sam je pustiti na taj put. To je bio jedini način da sazna da Prekrasne Južne Zemlje nema, to je bio jedini način da pronađe put do - Same Sebe...

Posebno je uzbuđenje čuti zvonjavu telefona pri ulasku u stan. Baš si stigao kući, a - netko te već zove. Ti evo, otvaraš vrata i brzo ih zatvaraš, ne skidaš tenisice jer i inače ih vrlo rijetko skidaš, pa zašto bi ih skidao baš sada kad ti telefon zvoni već treći ili četvrti put, jako se žuriš da onaj koji zove ne odustane, i zato trčiš i u prolazu pozdravljaš mačku, i ova počinje trčati za tobom, ali ti si brži, naglo dižeš slušalicu i kažeš:
- Halo?
- Halo, dobar dan, Vi ste…? - pitao je jedan glas, bio mi je sasvim nepoznat.
- Da, da ja sam... - odgovorio sam razočarano. To nije bio glas koji sam želio da bude.
- Čujte, nazvali smo da Vam kažemo da njena guza baš sada odlazi na jug.
Ja sam šutio, bio sam vrlo iznenađen tom izjavom. Još nikada do sada mi nitko ništa slično nije rekao preko telefona.
- Halo, čujete nas?
- Da! Da, čujem vas! A tko ste to - vi? - pitao sam već pomalo iznerviran.
- Mi smo glasnici loših vijesti. Mi znamo da vam je srce slomljeno i želimo Vam ubiti svaku nadu… - rekli su mi glasnici loših vijesti i prekinuli vezu.

Spustio sam slušalicu, osjećao sam se vrlo jadno. Shvatio sam da mi je srce zaista slomljeno, i shvatio sam da su mi zaista uspjeli ubiti svaku nadu. Uzeo sam jednu cigaretu iz mekog pakiranja i počeo razmišljati o tome da glasnici loših vijesti zaista zaslužuju smrt.

Sasvim je bio u pravu onaj car što je dao pogubiti onog jadnika koji mu je došao javiti da je neprijateljska vojska pred vratima grada. Neprijatelj bi i ovako i onako za dva sata upao u grad, i bez obavijesti bi pobio sve muškarce i silovao sve žene. Svejedno bi grad na kraju bio opljačkan i spaljen. ZAŠTO UOPĆE JAVLJATI LOŠE VIJESTI?! Da je onaj prvi glasnik loših vijesti šutio - ostao bi živ, a car bi barem još dva sata uživao u starome vinu i mladim djevicama...

Zapalio sam novu cigaretu iz mekog pakiranja i nastavio razmišljati, ovoga puta o prekidima veza. Nisam uspio smisliti ništa bolje osim jeftine teorije koja kaže: da nema prekida veza - veza uopće ne bi niti bilo. Teorija mi je bila jadna (iako istinita), pa sam zato odlučio još nekoliko minuta intenzivno mrziti coca-colu i motorno ulje. Ipak, vrlo brzo mi se u misli ušuljao žućkasti tramvaj koji je vozio njenu guzu prema jugu. Nedostaje mi Lana. Bože, kako mi nedostaje! Evo, čak sam na trenutak zaboravio da sam ukleti nevjernik. Možda bih se trebao malo zamisliti i nad time. I dok sam sam sebi nabrajao razloge za i protiv vjere, sa stola mi se smiješila šalica koju sam prošlog Božića dobio od Lane. Meni tu ništa nije bilo smiješno, meni je situacija bila vrlo ozbiljna.

I tako su mi prolazili dani... Kad bih postao svjestan toga kako prolaze, tisuće uspomena vratile bi mi sjećanje na jednoga dječaka koji će na jesen krenuti u školu, na njegove crteže raketa i kamiona sa tvrdim J: ''Ej, a daj vidi ovaj kamiJon!'' - govorio je on onako dječje i iskreno, a ja sam ga volio tada - jednako kao i sad. Volio sam ga kao svoga sina...

Sjetio sam se i spavanja u krevetu na kat, pola noći na gornjem krevetu, a drugu polovicu - na donjem. Koliko god vam to čudno izgledalo, ne pokušavajte pronaći smisao tomu. Vještina spavanja, na gornjem i na donjem krevetu u istoj noći, vrlo je teška i ne može se - naučiti. Za nju nije potrebno poznavati neku borilačku vještinu ili znati tri strana jezika, za nju ne treba biti majstor u rješavanju jednadžbi ili biti voditelj na radiju. Treba se samo bezgranično voljeti...

Zapalih cigaretu iz mekog pakiranja i ponovno započeh razmišljati, ovoga puta o četkici za zube koja je crvene boje, isto kao i tenda pod koju smo se toga dana od kiše sklonili Lana i ja. Spoznaja da su i četkica i tenda još uvijek na istome mjestu malo mi stisne srce. Pripalivši novu cigaretu počnem iznova razmišljati o svemu tome...

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

IŠLA SAM KUĆI IZ ŠKOLE. BILA SAM RASTRESENA KAO I OBIČNO JER SAM ZNALA ŠTO ME ČEKA KOD KUĆE….SVAĐA MOJIH SKRBNIKA, KOJI SU ME POSVOJILI JOŠ DOK SAM BILA MALA, A NAKON TOGA BI SE SVATKO ZATVORIO U SVOJU SOBU… BILA SAM IM JEDINO DIJETE,IAKO NISU BILI MOJI RODITELJI, HVALA BOGU. KADA BI DOŠLA KUĆI,SAMO BIH UŠLA, UZELA LIMENKU ONOGA ŠTO JE SUZZY DANAS KUPILA ZA JESTI, ZATVORILA SE U SOBU I NAJČEŠĆE UKLJUČILA GLAZBU DA IH NE ČUJEM.
TAKO SAM ZAMIŠLJALA DA BI SE MOGLO NEŠTO PROMIJENITI, MOŽDA SUZZY I PETAR SHVATE DA GRIJEŠE, ALI TO JE NEMOGUĆE, I POBIJAM ONU IZREKU „ NIŠA NIJE NEMOGUĆE!“ JA SAM DOBRO ZNALA DA JEDNA STVAR NIJE MOGUĆA,A TO JE UPRAVO ONA KOJU SAM NAVELA PAR REČENICA PRIJE. KAO ŠTO SAM REKLA, HODALA SAM POLAKO KUĆI, RAZMIŠLJAJUĆI I ONDA SAM ZAČULA ZVUK KOJI MI JE PROMIJENIO ŽIVOT. NA PRVI POGLED ZVUČI SMIJEŠNO, ALI NIJE NIMALO. ZAČULA SAM ZVUK CVILJENJA. OKRENULA SAM SE PAR PUTA OKO SEBE KAKO BI DOKUČILA ODAKLE ZVUK DOLAZI, NO NIŠTA MI NIJE BILO NA VIDIKU. ZVUK JE POSTAJAO SVE JAČI I JAČI, A JA SA NISAM ZNALA OD KOGA NI ODAKLE DOLAZI. NASTAVILA SAM DALJE HODATI I PRIBLIŽAVALA SE VELIKOJ KANTI ZA SMEĆE. USKORO SE MOGLO JASNO ČUTI KAKO ZVUK DOLAZI BAŠ ODATLE…BILO MI JE NEUGODNO POGLEDATI U KANTU, ALI BUDUĆI DA SU ME VEĆ SVI SMATRALI ČUDAKINJOM I MANJE VRIJEDNOM POMISLIH U SEBI:”ZAŠTO NE?”
ZAVIRILA SAM DUBOKO U NJU, JER JE BILA PRAZNA, A NA DNU SE NALAZILA VELIKA BIJELA VREĆA. OTVORILA SAM JU I UGLEDLA, NI VIŠE NI MANJE, NEGO MLADO, JADNO MAČE. OD HLADNOĆE I STRAHA SE TRESLO, A OD GLADI JE BILO ISCRPLJENO I NIJE MOGLO STAJATI NA NOGAMA. UZELA SAM GA U NARUČJE, A ONO JE SAMO POGLEDALO U MENE, ONIM SVOJIM VELIKIM I SJAJNIM OČIMA, U KOJIMA SAM ISTODOBNO VIDJELA TUGU I RADOST, I POLOŽILO GLAVU NA MOJU RUKU. KAO DA JE ŽELJELO POKAZTI DA MISLI DA JE SADA NA SIGURNOME. ZNALA SAM DA ĆE ME SUZZY UBITI AKO ONO ODNESEM KUĆI, ALI NISAM GA NI MOGLA TU OSTAVITI, NE JA! SAKRILA SAM GA U TORBU I KADA SAM DOŠLA KUĆI, SAMO SAM ODJURILA U SOBU. IZVADILA SAM MAČE IZ TORBE I STAVILA GA NA KREVET. ODMAH SAM MU DONIJELA HRANE I VODE, DA NE UGINE JER SE VIDJELO DA JE VEĆ DOSTA NEUHRANJENO I GLADNO. NAKON ŠTO SE MAČE NAJELO, UZELA SAM NEKAKVU STARU KRPU I STAVILA U KOŠARU U KOJU SAM JU I POLOŽILA. MAČE JE ODMAH ZASPALO. RADILA SAM ŠTO SAM ZA TAJ DAN I TREBALA, KADA SAM VIDJELA DA JE MAČE BUDNO, UZELA SAM GA I POGLEDALA U OČI U KOJIMA VIŠE NISAM VIDJELA TUGU, VEĆ SAMO SREĆU. OKUPALA SAM GA I OSUŠILA I DALA SAM MU IME, IAKO NISAM ZNALA DA LI JE MUŠKO ILI ŽENSKO, JA SAM GA NAZVALA MACI. ČUDNO IME, ZAR NE? PONOVNO SAM GA NAHRANILA I NAKON ŠTO SAM GA PONOVNO POGLEDALA, MACI VIŠE NIJE IZGLEDAO KAO RUŽNO PAČE. ČINILO SE KAO DA JE OD MALO LJUBAVI I PAŽNJKE IZRASTAO U PRAVOGA MALO GA LABUDA. I TADA SAM U MACIJU PREPOZNALA SEBE. POGLEDALA SAM SE U OGLEDALO I SHVATILA DA MOJ ŽIVOT OVAKO DALJE NE MOŽE IĆI. I ZNALA SAM SVOJU SITUACIJU MORAM PROMIJENITI I TO BRZO. SLJEDEĆI DAN SAM OTIŠLA U KNJIŽNICU I NA INTERNETU SAM POTRAŽILA SOCIJALNE I POSVOJNE USTANOVE. CIJELI DAN SAM MARKIRALA IZ ŠKOLE I OBOLAZILA GRAD, TRAŽEĆI SVOJE PRAVE RODITELJE, ALI BEZUSPJEŠNO. NO ONDA SE DOGODILO ČUDO. VEĆ PRED KRAJ DANA SJELA SAM NA KLUPU I TUŽNO GLEDALA U CESTU, KADA JE NAIŠLA ŽENA. PITALA ME:“ DRAGO DIJETE, ŠTO JE? ZAŠTO SI TAKO TUŽNA, A JOŠ PRAVOGA SVIJETA NISI UPOZNALA?” UČINILA SE KAO DOBRA ŽENA I ISPRIČALA SAM JOJ SVE, A I TAKO SAM MORALA NEKOME REĆI INAČE BIH PUKLA. IZ TORBE MI JE PROVIRILO MAČE I ŽENA JE VIDJELA DA MI JE POTREBNA POMOĆ. UHVATILA ME ZA RUKU I REKLA DA ZNA GDJE MOGU BITI. DOK SMO PUTEM IŠLE PREMA NAŠEMU ODREDIŠTU SAZNALA SAM DA JE I ONA, DAVNO PRIJE IMALA KĆI, ALI DA JU JE, ZBOG PRILIKA, ODNOSNO NEPRILIKA, MORALA DATI. TADA SAMO NAPOKON DOŠLE DO JEDNOGA MJESTA GDJE MI JE REKLA DA SIGURNO MOGU SAZNATI TKO SU MI RODITELJI, SAMO MORAM ZNATI KOJI JE DATUM BIO KADA SU ME OSTAVILI. JA SAM, HVALA BOGU, ZNALA, JER MI JE PETAR STALNO PRIČAO O TOME I GOVORIO KAKO TREBAM BITI SRETNA ŠTO SU ME ONI POSVOJILI. REKLA SAM I TAJ PODATAK, A ONI SU MENI ZAUZVRAT DALI IME I PREZIME MOGA OCA. IVAN MILIŠEVIĆ. TAKO SE ZVAO. KADA SAM SE OKRENULA PREMA ŽENI DA JOJ SE ZAHVALIM JER SAM BILA PRESRETNA, ONA JE PLAKALA I HVATALA SE ZA GLAVU. “NE MOGU VJEROVATI, NE ZNAM KAKO SAM MOGLA UČINITI TO SVOME DJETETU!?” NAKON TOGA ME JE ZAGRLILA, ALI MENI JOŠ UVIJEK NIJE BILO NIŠTA JASNO. KADA SE MALO SABRALA REKLA MI JE KAKO JE ONA POSTALA MAJKOM U SVOJOJ DEVETNAESTOJ GODINI. IMALA JE VEĆ TADA MOMKA ZA KOJEGA SE NAMJERAVALA UDATI, PA SU NJIH DVOJE POBJEGLI ZATO ŠTOJOJ RODITELJI NISU ŽELJELI DOPUSTITI DA RODI. NO KADA SU OTIŠLI, NISU IMALI NI SMJEŠTAJA, NI NOVACA KOJIMA BI UZDRŽAVALI SEBE, A GDJE JOŠ I DIJETE. TEŠKOM MUKOM SE MORALA ODREĆI DJETETA, ALI ONA GA NIJE MOGLA ODNIJETI U POSVAJALIŠTE, NEGO JE DALA SVOME BUDUĆEMU MUŽU, IVANU MILIŠEVIĆU, DA ME ODNESE. TADA MI JE POSTALO SVE JASNO I MENI SU POČELE SUZE TEČI, NE ZNAM JESU LI BILE RADOSNICE ILI ONE DRUGE VRSTE, ALI PRIJE BIH REKLA RADOSNICE. PRED MNOM JE STAJALA MOJA ROĐENA MAJKA. ODVELA ME SVOJOJ KUĆI, UPOZNALA SA OCEM I PRIČALI SMO CIJELU VEČER KADA SAM SE SJETILA DA JA JOŠ UVIJEK IMAM SKRBNIKE. MAMA I TATA SU MI REKLI DA SE NIŠTA NE BRINEM, SAMO DA IM DAM ADRESU I ONI ĆE SVE SREDITI. POČELA SAM ŽIVJETI SA RODITELJIMA I BILA SA PRESRETNA. IMALA SAM BOLJE OCJENE U ŠKOLI, IZGLEDALA SAM LJEPŠE I DOTJERIVALA SE, TAKO SAM I UPOZNALA DEČKA KOJI JE JAKO DRAG PREMA MENI I TKO ZNA ŠTO ĆE TU BITI. NE SMATRAJU ME ČUDAKINJM VIŠE I ČAK IMAM I PRIJATELJICE, A MOJE MALO MAČE, MOJ MACI, SADA JE VELIKA MACA KOJA UŽIVA U SVOME DRUŠTVU, U DRUŠTVU PRIJATELJIČNINIH MAČAKA. SVOJU SREĆU I USPJEH, PRONALAZAK RODITELJA MOGA ZAHVALITI SAMO JEDNOME BIĆU, A TO JE MOME MALOM MACIJU I BOGU!

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Prije dvije godine pocela je nasa veza. Pocetak je bio tezak i izgledao je kao da je nas veza nema buducnost, kao da se samo ceka dan kad ce jedno od nas dvoje reci "Ovo vise ne ide, sto da smetamo jedno drugom ako nema nista izmedju nas dvoje". Ali to se nije desilo, i zato smo zajedno dvije godine.
To su godine ljubavi, srece, zadovoljstva, strasti....
Bio si uvijek samnom, i kada sam bila tuzna i kada su suze tekle, i kada sam bila najsrecnija djevojka. Ali bez tebe ja ne bih mogla biti najsrecnija djevojka. Ti meni dajes snagu i volju za zivot. I sve sto je lijepo cinis jos ljepsim, ono ruzno ucinis lijepim.... Ti si jedno najdivnije bice koje mi je poslao Bog, i hvala Mu na tome....
Medju nama jeste bilo i svadja i nesuglasica, ali nista nije bilo toliko jako da prekine nit nase veze i da nas razdvoji. Nas dvoje smo stjena koju ni vrijeme, ni voda ne moze da razori. Volimo se cijelim bicem, cijelim tijelom....
Bili smo i razdvojeni na duzi period, i to nas je jos vise zblizilo, nasu ljubav ucinilo jos jacom...
Prvi na koga pomislim kad se probudim si ti i tako ostaje cijeli dan dok ne zaspim, onda te sanjam.... Po cijeli noc i dan si mi u glavi, i samo ti i niko drugi...
Znam da se sve ovo i tebi desava da i ti mislis na mene, da i ti volis mene.... vidim ti to u ocima....
Mnogi su pokusali da nas razdvoje, ali im to nije uspjelo, JER MI SMO SAVRSEN PAR...
........................od kad te sretoh ja nemam
mira.............................

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Ova noc ima miris bola, secanja...
Po zidu nase senke lutaju,stapaju se u jednu, na tren, a zatim se razilaze…
Pustam tvoje ruke,dajem ti slobodu, svesno gledam kako odlazis, napustas me, ne placem, ne okreci se, ne gledaj me vise,idi dok sam ponosna, prekasno je, znamo oboje…
Ne govori, jer reci vise nemaju smisla,
ne lomi me, ponovo, nisam to zasluzila.
Ne diraj u stare rane, jos uvek krvare.
Ne umem da te volim vise, ne vracaj se.


Pred kim’ sam ponosna?
Pred zidovima,tisinom,ulicnim svetiljkama…
Tebe vec odavno nema tu.
Slika u ramu je jedina stvar, koja zamenjuje tvoje odsustvo,moja ikona, a pored nje poruka, znas da mrzim rastanke, oprostajne reci, nikada je nisam otvorila…
Mozda, jednom, kada budem imala snage za to…
Cuvam te u mislima, u srcu I dusi,
Tu si I dalje prisutan, ne dam nikome da kvari
Tisinu, da unese svetlo u moj mrak,
Ne dam da te spominju, da kvare uspomene na tebe.
To je moj svet I na njega imam prava.
Bio si nesto najlepse u mom zivotu,
Kako da zaboravim?
Znam da vise nemam prava,
Pustila sam te, u pogresno vreme,
Onda kada sam najcvrsce trebala da se vezem za tebe, kada smo mogli da sanjamo budni, da letimo do neba,
Ja sam nam svesno polomila krila,
Nije nam bila sudjena uloga Andjela,
Ne, u ovom zivotu.
Nije mi bila sudjena takva ljubav, a
Ipak se dogodila.
Verujem da se nista ne desava slucajno,
Nas je susret bio sudbina.
Posle mnogo vremena, ti I ja…
Kao da je prosao tren, kao da se nikada nismo razdvajali, ponovo se smejemo kao nekada.
Tugu smo potisnuli na dnu srca,
Uspomene precutno ne diramo,
Lepo nam je…uzivamo u trenutku,
Pricamo ocima, odajemo najskrivenije tajne,
Nikad izgovorene reci…
Mogla bih tako citavu vecnost.
Plasim se da sanjam, ne zelim da se probudim,
Pruzam ti ruke da se uverim da si stvarno tu,
Dodirujem ti obraze, oci, usne, kao u bunilu…
Grlis me kao prvi put I ponovo se osecam sigurno u tvom narucju, to je moje utociste, moja oaza srece…
Suze su nekontrolisano pocele da teku,
Smejala sam se,bila sam srecna…
Od zivota nisam trazila vise.
Jedan osmeh, poljubac u rame I cvrst zagrljaj,
Sitnice koje se pamte…
Dva bica povezana nevidljivim lancima,
Dva srca koja kucaju kao jedno,
Dve duse ‘ davno rastavljene pronalaze svoj put, ti I ja sanjamo ono sto nikada nismo uspeli da ostvarimo…
Nailazimo na raskrsce zivota,
Duse se razilaze, ne idu zajednickim putem,
Ovo nismo sanjali, ali ce to zauvek da ostane samo san, nemam snage da promenim smer,
Ne zelim da kvarim tvoju zapocetu srecu…
Mozda nikada nece umeti da te voli kao ja,
Ali nemam prava da sudim o tome.
Zazmuri ako ikada pomislis na mene,
Ne dozvoli da u tvojim ocima ugleda moj lik,
Seti se onda, kada ukrades delic samoce,
Seti se jos samo jednom I onda zaboravi…
Nastavi tamo gde smo stali, prestali da postojimo,
Nastavi neku drugu pricu sa srecnim zavrsetkom,
Budi hrabar, nemoj da se predas.
Ne brini za mene, ja cu jednom nauciti da zivim bez tebe…

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Boli me svaki trenutak,svaka misao na tebe...boli me tvoj izgubljeni pogled,
tuga,u tim lepim ocima.Bole uspomene i sve ono izgubljeno,nekada samo nase,
a danas vise nicije,zaboravljeno za sve,osim za mene.
Znam,procice meseci,godine dok ne prestanem da mislim ne tebe,
a secanja cu zauvek sacuvati na dnu srca i ne brini,bebo,secacu se za oboje,bas kao sto sam i volela.Znam da je tvoj bol drugaciji,neuporedivo veci od mog',znam da se sve tuge sveta ne mogu meriti sa tvojom,ali svakom je svoja tuga najveca...
Ti si bio i ostao moja tuga i sreca,moja ljubav i mrznja,sve moje...
Niko,nikada nece moci da te zameni,a to ni ne zelim.
Zelim da tvoj poljubac jos dugo bude poslednji na mojim usnama,ne zelim da ga iko izbrise,
hocu da me seca na to da smo nekada postojali.
Sudbina se surovo poigrala sa nasim zivotima i svako sada cuti za sebe,zivi sa svojim bolom
daleko od ovog drugog,daleko od srece koju smo nekada delili.
Niceg' vise nema,ostala je samo praznina,pogledi nam se srecu u prolazu i krecu suze,iz duse,
moje za tobom,a tvoje za svim izgubljenim.
Znam da je tesko da nastavis dalje,sve bih dala da mogu da budem pored tebe,
da ti pruzim svu ljubav sveta,cvrst zagrljaj i podrsku,ali sada to,umesto mene
cini neko drugi...tako je,valjda bilo sudjeno,a ja sam kroz zivot naucila da se sve dogadja
sa nekim razlogom,koliko god nama bilo tesko u odredjenim trenutcima da shvatimo dobru stranu svega sto se desilo,koliko god da boli,moramo dalje.
Sve i da sam mogla da promenim svoju sudbinu,tebe nikada ne bih "izbrisala",
uradila bih sve isto,ponovo.Nikada se necu kajati zbog vremena koje sam provela sa tobom,naucila sam mnogo o zivotu,ljubavi,patnji,ali i o sreci.
Vise te namam ali i dalje zivim,borim se,stapam se u masi ljudi koji kriju neku svoju tugu,
samo zivim za trenutak kada cu u tvojim ocima videti onaj isti sjaj,srecu
zivim za to da se ponovo onako isto smejes,nije vazno gde,ni sa kim',
zelim samo da budes srecan,makar bio na kraju sveta,kilometrima daleko od mene,
jer ljubav nema granice,ljubav je upravo to sto sam te pustila da odes,
dala sam ti slobodu i nikada,ma koliko to zelela,necu traziti da mi se vratis...
Volela sam te na neki svoj,poseban nacin,najvise sto sam mogla i umela,
mada znam da nikada nisi razumeo moju ljubav,a sada kada je sve proslo verujem
da ces shvatiti...Volela sam te kao Boga i dalje te volim,oprosti mi...Nebo,to je bila moja granica...ali na mom nebu vise nema sunca,jer vise nisi pored mene,
na mom nebu vise nikada nece osvanuti dan,ostala je samo praznina,bol,mrak i ja u njemu
...trazim onu jedinu svetlu tacku,moju zvezdu vodilju,trazim tebe,kao spas....ali
vise te nama pored mene,ali iz mog' srca mi te niko,nikada ne moze ukrasti,
tu jos uvek postojis,a meni je to dovoljno za srecu...

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Dolazis,poznajem tvoj hod,cujem ti korake...Necu podneti,pascu pred tobom,
ljubicu ti stope,molicu za spas svoje duse,molicu za ljubav,bez stida.
Pogledi se srecu i to smo oni isti "mi",na trenutak,ali vise nas nema,ne postojimo,
znas,kao sto i ja znam-prekasno je.Gde sam pogresila,ko me je prokleo?
Zelim samo tvoju ljubav,tvoju ruku da me vodi,bilo gde,tvoje srce da kuca u istom ritmu
sa mojim,tvoju tugu da je delimo na pola,tvoju srecu da se smejemo zajedno,kao nekada...
Blede slike naviru,a mi i dalje stojimo,gledamo se nemo-bez reci...za srecu kasno je,znam,
ali ne mogu to da prihvatim! Ne zelim da odes,zelim da budes tu,da ti kazem sve sto nisam,
da ti pricam,da me slusas i uzivas u boji moga glasa,da te gledam i potonem u dubinu
tvojih ociju...ali,moje zelje su san,ne realnost,a ti si stvaran,stojis tu predamnom,
ali nemam prava da te dodirnem,da te zagrlim...ruka u ruci,samo to-premalo za ono sto je
bilo i previse za ono sto je ostalo.Boli...mnogo boli.Hoce li ikada i prestati? Hocu li povratiti
dusevni mir,osmeh na licu i radost u srcu? Hocu li prestati da sanjam o ljubavi,o nama?
Kada ces prestati da mi gazis po srcu,lutas po mislima? Kada ces se umoriti i dati mi pravo
da zivim,da ponovo volim? Kada cu to i sama pozeleti,iskreno,od srca?
Htela sam da vristim od srece i bola,istovremeno.Htela sam da ti kazem,da znas
Volim te i mrzim...htela sam mnogo toga,a nista nisam...
Ostala sam nema,pregazena od zivota,umorna od bola i iscrpljena od tuge...
na mom' licu se nije ocrtavalo bas nista,osim ravnodusnosti.
Mislis,izgubila sam svaki osecaj,posle tebe ne umem da volim...donekle si u pravu.
Gledam te pravo u oci,skreces pogled,kao da se plasis,znas da te poznajem,
kao da ne zelis da znam sta se krija iza tog' tvog,na izgled,hladnog pogleda,
a znam i osecam i jos vise boli,jer ostalo je toliko ljubavi,ostalo je toliko reci,
neznosti,ostala je tanka nit koja nas i dalje veze,cvrsto kao okovi,ne popusta i ako je kraj,
boli i ako je proslo,budi uspomene na prosle dane,na nasu ljubav,a gde smo mi?
gde smo se izgubili?
Pricas o zivotu,o svakodnevnici,o nekim,za ovaj trenutak,ne bitnim stvarima,
pitas kako mi je,jesam li pronasla srecu,radujem li se i dalje sitnicama,
budim li se jos uvek sa osmehom na licu,kao nekada?
Nase "sitnice",nase "male" stvari...sve nase sto je bilo nekada i sto je proslo
ne ostavljajuci nam bas nista za utehu...
I sta da kazem,a da me ne izdaju suze?
Rekla sam :"zurim,drago mi je sto sam te srela",
rekla bih bilo sta samo da pobegnem sto dalje od tuge,spustila sam pogled,bila sam kukavica,kao i ti,plasila sam se da ce ti moje oci reci sve sto sam precutala.
Nasmejala sam se na silu,da ne vidis koliko patim i krenula dalje...
Rekao si:"Ne smejes se vise isto...,ali si i dalje onako ponosna"...i krenuo u suprotnom
smeru.Putevi nam se ponovo dele na dve strane,odlazim,odlazis i ponovo
onaj isti osecaj...Niko od nas se ne osvrce,krenuli smo pravo,putem nove srece,
ne sigurni u njeno postojanje,ali sigurni u kraj.......
Sve prave ljubavi su tuzne.

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Sedela je u polu mraku sobe,zagledana negde daleko,iznad stvarnosti...
Boleo je svaki delic tela,ali nije zelela da pokaze svoju slabost,
nasmejala se ali njen osmeh je odavao tugu,prazninu u srcu i dusi,
vise nista nije ostalo,samo bol...,kao veciti pratilac cvrsto je drzao za ruku
i nije zeleo da je pusti,da je oslobodi okova proslosti...
Kao da je uzivao u njenom lepom licu,koje je prekrila tamna senka,
vise nije licila na sebe,smejala se i plakala istovremeno.
Zelela je da se suprotstavi,ali nije zelela da prizna da vise nema snage.
Uporno je dozivala njegovo ime,ne svesna da on vise ne moze da je cuje...
Otisao je,napustio je,posle svega.
Zvali su ga da se vrati,da je izvuce iz tog mraka,da je otrgne od tuge,
ali nije dosao...nikada i nece,rekao je da ona zasluzuje mnogo vise od zivota,
rekao je da je voleo kao ni jednu do sada,ali da nikada nece moci da se promeni.
Rekao je "Ona je Andjeo,a ja momak sa vrelog asfalta",rekao je da ne zeli da rizikuje njen zivot,jer ne bi podneo da joj se nesto desi,otisao je bez poslednjeg zbogom...
Osecao je da mu je zivot u opasnosti,imao je samo nju i nije mogao da dozvoli
da propada sa njim,ne-ona je bila stvorena za mnogo lepse stvari,ona je bila svetica,jedina svetla tacka u njegovom mracnom zivotu...
Bog ga je uzeo sebi! Nisu imali srca da joj kazu da ga vise nema,da je njeno ime poslednje sto je izgovorio kada je napustao ovaj svet...jer ona se nikada u potpunosti nije oporavila
od njegovog odlaska,svakim danom volela ga je sve vise i ako nije bio pored nje
i ako je mislila da ima novu ljubav,nov zivot,nove navike...
Nikada nije prestala da se nada njegovom pozivu,zelela je da ga,kao nekada ugleda
na svojim vratima sa buketom belih ruza,zelela je da mu se baci u zagrljaj i zaboravi
na ceo svet...ali,nije je pozvao,nije se vratio,nikada vise ni nece,
a ona...pretvarala se u senku onoga sto je nekada bila,ostali su samo tragovi njene nestvarne lepote,ostalo je samo srce koje kuca,kao dokaz da je jos uvek ziva i ako je,kako
sama kaze umrla onoga dana kada je on otisao...To je bilo poslednje sto je rekla o njemu!
Nikada vise posle toga nije izgovorila njegovo ime,valjda je previse bolelo...
Borila se sa senkama secanja,sa uspomenama koje su bile tu i koje nije mogla da izbrise.
Posle dugo vremena prihvatila je njegov odlazak kao nesto neizbezno
i pomirila se sa tim,ali nikada u potpunosti,znam.U njenim ocima je ostao trag nade
i to je ono sto je jos uvek davalo lepotu njenom pogledu.
Govorila je "Jednom kada zauvek zatvorim oci,znacete da sam prebolela,tada cu ziveti
nekim lepsim zivotom,medju Andjelima i necu znati za bol,za suze"...
Nije znala da on pociva tamo i da je verno ceka da joj ispuni poslednju zelju,
da je jos jednom cvrsto zagrli i kaze joj da je bila nesto posebno za njega,jedina prava,
koju je voleo,zbog koje je patio...
Nista nije znala,verovala je da je negde srecan,ko zna sa kim,verovala je da je zaboravio njeno ime i da se vise ne seca,verovala je u sve sto je bilo daleko od surove stvarnosti...
I niko nije imao snage da joj kaze istinu.Niko nije imao srca da joj oduzme ono jedino sto joj je ostalo,posle njega...Onu iskru nade u njenim ocima.
Prolazile su godine,sve se promenilo,jedino je ona ostala ista,
i ako ispijena od tuge i umorna od zivota,taj dan je zablistala nekim posebnim sjajem,
ponovo se smejala,a zatim pustila suzu...Niko nije znao zasto,ponosno je obrisala sa lica
i rekla "ON je rekao da su suze moj dar,rekao je da sam neobicno lepa kada se smejem,jer sam oduvek nosila neku tugu u ocima...Nije znao da je to zbog njega,nije znao
koliko me je boleo njegov odlazak i koliko sam patila,tada sam naucila da placem i smejem se istovremeno...jer bilo je toliko lepih i ruznih stvari sa njim,nisam umela da pronadjem
zlatnu sredinu,jer je nije ni bilo,a on-mislio je da sam suvise jaka,da me nece slomiti
njegov odlazak,mislio je da cu biti srecnija bez njega,a ne zna da me je osudio na zivot,bez srece zivota,mislio je da cu ponovo voleti,a nije znao da na mojim usnama i dalje stoji trag njegovog poslednjeg poljupca,niko ga nije i nikada nece izbrisati...
Ne boli me vise,proslo je...",obratila se njemu,izgovorila njegovo ime posle toliko vremena,
a onda...spokojno je sklopila oci zauvek i tada smo znali da je prebolela...
Posle svega,ostalo je samo secanje na jednu veliku ljubav,ostala je samo nada da ce se negde "gore" sresti dve izgubljene duse koje su ceo zivot tragale jedna za drugom,
da ce Andjeli zauvek izbrisati bol iz njihovog srca i da ce ostati samo cistina
na putu za beskraj,tamo gde ce ljubav pobediti bol.................

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

slusala je neku muziku koja mi bas i nije bila omiljena,.. Zurila je da odraste,... Pevala je ,..Htela je da joj pevam.... /\/\/\/\ \/\/\/ Voljela je da je zovem patkica Zeljela je da joj svi se dive Voljela je hladnu coca-colu Divila se nekom svom idolu Bas svaki dan, svaki dan Zeljela je mnogo toga, mnogo Gdje si sad moja mala patkice Gdje si sad koga sada ljubis Gdje si sad Mastala je o pariskoj modi Zeljela u pariz da je vodim Voljela je lude nocne setnje Da joj sviram melodije sjetne Dugo u noc, ah u noc Gdje si sad moja mala patkice Gdje si sad koga sada ljubis Gdje si sad ,..... a nekad bi pomislio da kasetofon pojede tu kasetu,...a sada ni reci ne znam,.. Poklonila mi je jedno zuto gumeno pace,..tu je negde u nekoj kutiji,.. Nikad nismo ni raskinuli nismo se ni razisli,.. A prepisivao sam od nje domace zadatke,. Svaki put kad bi se videli,..poceli bi sa necim od juce,.. Rekla je udacu se,.. Udaj se,.. Razvela se. Promenula je grad,.. I ja sam,.. Rekla je idemo preko,...? Idi rekao sam,.. Rekla je: Vidimo se,.. Da, vidimo se rekao sam,.. Nismo se vise videli A i ja nisam ostao tamo te 1991. Htela je nesto jos da vidi,.. ma stalno nije znala gde,.. Hteo sam samo obican dosadan dan,..isto drvo ispred kapije,...isto parking mesto,.. I onda opet jednog dana isto pitanje,..sta je bilo juce? A samo je trebalo preci Alpe,... A kasnije sam toliko puta bez nje prolazio kroz Alpe,...

• Kategorija: Ljubavne price i poezija