treba dati sansu da te primeti

• Kategorija: Kako naterati decka da te primeti?

treba dati sansu da te primeti

• Kategorija: Kako naterati decka da te primeti?

On.....Bio je decko koji je doslovno bio frajer ne bas klasicnog kova....izlasci..ono kao >tatin sin<...auto..cure i swa popratna sranja oko toga.....bilo mu je 18 godina..skoro 19...i na prvi pogled jako ufurana licnost..a ustvari jako dobra osoba,pored toga brizna...samo to niko nije ni znao..dok ga ne upozna..jer danas svako ko nesto ima doima se nafurano..i tako..dok je izgledao sretan..u swemu sto ga je okruzivalo..samo je on znao...naime vapio je da postoji cura za njega..neko ko ce mu biti swe...koga ce da voli..onako iskreno..kako nikoga nikada nije........i....jednog dana...mozda je bila igra sudbine...mozda igra umova..ili mozda sto su imenjaci...samo nebo zna...desilo se....upoznao je jednu djevojku..naime znao ju je samo iz vidjenja..tacnije...samo 2 puta ju je vidio...ali znao je poprilicno dovoljno o njoj..ko je ,sta je kakwa je ..i slicno...i iako su bili 2 razlicita svijeta..dva razlicita grada..drugaciji horizonti....kao sto rekoh igrom sudbine...poceli su....i jako brzo..ali bas jako brzo..zavoljeli jedno drugo..iskreno tih dana nisu njihowi zivoti bili potpuno sredjeni..ni preveseli..bila je zima...on zaokupljen ispitima..ona u svadji sa majkom..ali opet...ona mu je bila swe..jedina nada...po prvi put taj djecak ima snowe..zbog nekoga..zbog nje...po prvi put nemoze da spava do ranih jutarnjih sati..jer misli na nju...ali je sretan sto ona postoji..sto jedino o cemu misli je ona...ona je mladja i vjerovatno swe ovo neshvata ozbiljno koliko on..iako on zna da ga ona voli...ko zna mozda i vise nego on nju...ali zbog toga sto on zna dobar dio njene proslosti..kao i ona njegove..koliko bivsih..koga je voljela..ko ju je povrijedio..on se cijelim svojim bicem trudi oko nje..da bude sretna..njena sreca je i njegowa sreca..samo tada je sretan..swaki dan bez nje je izgubljen dan...stwarno ju je volio..VOLI..i VOLIT CE uwijek i zauvijek..swe bi owo bilo razumljivo da on nije ono sto jeste...ali on pored swega toga...pokusava izbjegavat staru ekipu..koja je tu samo kad se pije i loce...swe o cemu misli je ona i samo ona......i etoo..prica nema tuzan kraj..samo je popracena prekidom jednog ogromnog prijateljstva izmedju dva druga..najbolja sada vec >bivsa druga<..zato ponekad govorim u proslom vremenu..i dosadilo mi je pricati u trecem licu..inace nisam neki ni citalac ni pisac....ali...nazad nema....ona mi je sada swe..i jednostavno je mnogo VOLIM..<3 <3 <3

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Decko: Izvini koliko je sati ?
Devojka: -:-
Decko : e pa vreme je da se upoznamo

• Kategorija: Kako smuvati devojku?

Sadrzaj

• Kategorija: Kako smuvati devojku?

E ovako pridjes ribi kazes joj zazmuri ona zazmuri i ti samo na keca :D

• Kategorija: Kako smuvati devojku?

• Kategorija: Kako naterati decka da te primeti?

Tog leta sam, zbog slabe ocene iz matematike, morao da spremam veliku maturu. Ona se tada zvala "ispit zrelosti". Da bih mogao na miru da ucim, otisao sam kod babe i dede, na selo.

Obradovali su se kada sam stigao, ali ih je rastuzilo saznanje da nisam maturirao na vreme. Baba Jovanka, po prirodi prakticar, odmah je predlozila da mi, u pripremi za jesenji rok, pomogne susetka, profesorka Eleonora. Samouvereno je tvrdila da je ona najbolji profesor u mestu, mada malo bolesljiva. Zbog toga joj je ona, svake veceri, odnosila sveze pomuzeno kozje mleko, kao najprirodniji lek. Jovanka dodade jos, poverljivo, da je Eleonora ostala baba-devojka, od kada ju je prva i jedina ljubav ostavila pred oltarom da uzalud ceka. Od tada se okanila muskog sveta i posvetila svojim djacima. A oni su je iz miloste zvali "Nasa profesorka Nora".

Jos iste veceri, po povratku od Eleonore, Jovanka mi radosno saopsti da vec narednog dana mogu da odem kod profesorke, radi konsultacija. Dobra "Profesorka Nora" imala je volju da pomogne u spremanju svih pet maturskih predmeta.

Sutradan popodne, Baba-Jovanka je nabrala prelep buket georgina, iz svoje baste, pa mi ih, s uzdahom sto je morala da ih posece, tutnu u ruke, s objasnjenjem da su namenjene Eleonori. Zatim smo zajedno otisli do njene kuce u susedstvu. Bila je to izuzetno lepo osmisljena i sagradjena predratna vila, sa velikim zastakljenim tremom, namenjenim za zimsku bastu. Ali je i tada, usred leta, bio prepun tropskog zelenila i neznih cvetova. Vila se nalazila usred velikog ruzicnjaka, poput koralnog ostrva, okruzenog mediteranskim biljem. Mislim da nikada pre, ali ni posle, nisam video raznovrsniji i lepse odnegovan ruzicnjak. Spektar boja ruzinih cvetova pojacavao je predvecernje sunce do nestvarnosti. A njihov opojni miris osecao se jos sa ulice. Imao sam osecaj, da je samo ovako i nikako drugacije mogao da izgleda raj, ukoliko zaista postoji. A ovo je bio, neosporno, zemaljski raj. Vrt je ocigledno bio ponos i velika Eleonorina ljubav. Pri ulasku u dvoriste, Jovanka mi sapatom rece, da profesorka posle smrti roditelja zivi sama u vili, koju odrzava pedantno, isto kao i vrt. Mada, isto tako pedantna domacica i ljubitelj georgina, Jovanka nije mogla da ne prizna da ovakvu lepotu jos nije videla.

Eleonoru smo zatekli upravo u ruzicnjaku s kanticom za zalivanje cveca u ruci. Odevena u diskretno sarenu svilenu haljinu, s cvetnim motivima, delovala je kao i njen vrt - nezemaljski. Primila nas je sa sirokim prijateljskim osmehom, kao stare znance. iskreno se obradovala buketu georgina koje sam joj trapavo pruzio u ruke. Jer, Eleonorina pojava me je potpuno zbunila. Bila je to devojka u zenitu lepote, jos uvek zanosnog izgleda, graciozna, mada pomalo umornih pokreta. Bujnu kestenjastu kosu nosila je na malo starinski nacin, skupljenu u pundju, pricvrscenu isto tako starinskim koscanim poluovalnim cesljem. bez sminke, bledunjavih obraza, nebesko plavih, inteligentnih i prodornih ociju, delovala je kao devica spremna za udaju, a ne baba-devojka, kako je Jovanka opisala.

Zatecen njenim izgledom, sto je ona primetila, smeteno sam joj se predstavio i jedva izustio da mi je najveci problem matematika.

Klimnula je blagonaklono glavom i odvela nas do bastenskog stola i stolica od pruca, usred najguscih bokora nestvarnih ruza. Zatim nas je posluzila medom i svezom vodom iz svog starog bunara. Baba Jovanka shvativsi da je dalje suvisna, opravda se kucnim poslovima, pa se dize i ode.

Posle prvih konsultacija, Eleonora, me odmeri svojim pronicljivim pogledom, od koga sam uzdrhtao celim telom, i rece mi da se ne brinem. Smatrala je da moje opste znanje nije toliko zapusteno, te se mozemo nadati sigurnom uspehu. To me prilicno ohrabri. Pri tom mi se toplo osmehnu. Do kraja naseg druzenja nisam uspeo da otkrijem da li je bila svesna lepote svog osmeha - tajnovitog, nedokucivog, a punog lepote i obecanja. Celo njeno bice zracilo je, za mene dotad nevidjenom, prefinjenom, prirodnom zenstvenoscu.

Pored nje nisam ni zapazio kada se vrt oko nas okupao srebrom meseceve svetlosti, cineci ga jos nestvarnijim.

Prijateljski, gotovo blisko, oprostili smo se do narednog popodneva. Otisao sam od Eleonore, ne dodirujuci zemlju. Dugo sam, u mladalackom zanosu, setao okolnim livadam. mirisale su na cistu lepotu i ljubav, obasjane vilinskom svetloscu zvezdane letnje noci.

Jedva sam docekao sledece popodne. Uzurban uoci polaska, zaboravio sam da ponesem vise od polovine knjiga. Eleonora je to odmah primetila i blagonaklono se, kako je samo ona to umela, nasmesila. Od prvog trena sam imao osecaj da je poznajem oduvek. I mada je bila dvostruko starija od mene, dozivljavao sam je, valjda zbog njene duhovne mladosti, kao svoju vrsnjakinju. Takav talenat, da s lakocom prenosi drugome svoja znanja, dotada nisam upoznao. Tako mi se mrska matematika od jednom omilila. I mada me je opijalo njeno prisustvo, ucio sam veoma brzo i lako. Eleonora je, opcinjavajucom vestinom iskusnog profesora, uspesno odrzavala distancu odnosa profesor-ucenik. Pouzdano sam nasluciao da je svesna da njena blizina budi u meni ustreptalu, nerascvetanu mladu muskost. A mladost ne bi bila ono sto jeste, kada ne bi zelela da se svidi. Narocito lepoj, obrazovanoj devojci, makar ona bila i starija. Ljubav ne priznaje godine, ali stvara probleme.

Primetio sam da pored negovanja ruzicnjaka, svoje najvece ljubavi, Eleonora dosta cita knjige iz velike biblioteke svog pokojnog oca, nekadasnjeg profesora svetske knjizevnosti. Odmah sam je zamolio da mi posudi neku knjigu, zeleci da joj tim gestom dam do znanja kako sam zainteresovan i za duhovni svet.

Jedva sam docekao cas srpskog jezika da bih poverljivo i pomalo stidljivo pokazao profesorki svoje lirske pesme. Pazljivo ih je procitala, zagledala se u mene svojim prodornim pogledom, pohvalila ih, a odmah zatim posavetovala me da se pre svega posvetim ucenju. "Poezija moze malo i da saceka - dodala je setno - Nekada sam se i sama bavila poezijom."

Drugom prilikom dok mi je objasnjavala komplikovanu jednacinu, da bih bolje video, priblizila mi se toliko, da sam osetio miris njenog tela i kose, protkane tanusnim zracima sunca, sto su se jedva probijali kroz gustu krosnju lipe, pod kojom smo sedeli. Tog trenutka nisam nista shvatao od onoga sto mi je objasnjavala. ustreptala srca, gotovo ne disuci, kao slucajno, dodirnuo sam nezno svojim kolenom njeno. Osim sto je u trenutku zastala, nicim nije pokazala da je osetila ovaj moj dodir. Ali, svoje predivno izvajano koleno, koje se tajanstveno naziralo kroz prozirnu svilenu haljinu, nije udaljila. Tada, iznenada, jak napad kaslja uzdrma celo njeno vitko telo. Eleonora, zarumenelih obraza, utrca u kucu izvinjavajuci se. Kada je napad kaslja najzad uminuo, Eleonora izadje iz kuce, veoma bleda, promenjenog lika i zamoli me da nastavimo sledeceg dana.

Kod kuce sam, nesmotreno, ispricao ovaj dogadjaj baba Jovanki. Ona me je odmah zabrinuto, ali i diskretno, posavetovala da ne prilazim isuvise blizu profesorki, jer ona sigurno ima "jektiku". "A tu spasa nema" - prepade me.

Sutradan je Eleonora delovala veoma iznureno. ocigledno u zelji da donekle prikrije svoj bolestan izraz lica, stavila je sasvim diskretno, ali veoma zenstveno, malo sminke. To je nju ucinilo jos suptilnijom a meni je zasijala nekom novootkrivenom lepotom. Ganut ovim prizorom, sa zeljom da joj olaksam stanje, izustio sam gnusnu laz, od koje sam se odmah lecnuo, da sam doneo pesmu posvecenu njoj. Iznenadjena tolikom drskoscu, Eleonora nije mogla da prikrije kratkotrajnu rumen, sto joj obuze lice. Pesmu, ranije napisanu simpatiji iz razreda, procitao sam drhtavim glasom u jednom dahu, svestan prevare. Saslusala me je, kao i uvek, veoma pazljivo. Zamislila se, pa mi se obrati ozbiljnim glasom.

"Mladicu, (prvi put me nije oslovila imenom, nemojte se nikada igrati s tudjim osecanjima, ako zbilja ne mislite ono sto govorite ili cinite. To nije posteno, pre svega prema samom sebi, ali i prema drugima. Mozete time izazvati nesrecu". Zatim, umorno dodade - "Ja sam dvostruko starija od vas, a uz to jos i tesko bolesna. Samim tim, nisam za tu vrstu igre. Zato, zaboravimo ovaj mali ispad i nastavimo s nasim ucenjem. Ne ostaje nam jos mnogo vremena". Poslednju recenicu je izgovorila sapatom, gotovo za sebe, duboko zamisljena. Odmah sam se, u sebi, iskreno zastideo svog postupka i gorko pokajao. Ali, ucinjeno je ucinjeno.

Narednog dana izuzetno sam se trudio nastojeci da izgladim jucerasnju gresku. Osecao sam na sebi ispitivacki, zagonetni pogled Eleonore, sasvim drugaciji od dotadasnjeg. Meni nedokuciv.

Ubrzo sam poceo da uocavam promene u njenom ponasanju. Pocela je svakodnevno da menja svoje raskosne svilene haljine. Rasplela je starinsku pundju i kosa joj je zamirisala zanosnim mirisom njenih opojnih ruza. Tako su sigurno izgledale sumske vile u svom volsebnom vilenjackom kolu, na punoj mesecini! (Tesko onom momku koga otkriju da ih krisom posmatra)...

U mojim tadasnjim godinama zaljubljuje se "na prvi pogled". Ona je to znala i nase su se uloge iznenada sasvim promenile. Eleonora, svom svojom zrelom, iskonskom zenstvenoscu, pocela je da zavodi moju otvorenu, neiskvarenu i jos neranjenu dusu. Zatecen iznenadnom promenom, nisam znao kako da se ponasam.

U sred jednog naseg casa, banu iznenada doktor Stanoje, Eleonorin kucni lekar, tek zavrseni student medicine, koji mi je, uvek kada je dolazio, izazivao osecanje odbojnosti i ljubomore. To Eleonorinom oku nije promaklo. Cini mi se da joj je to cak i godilo. Kada bi otisao, ponasao sam se detinjasto uvredjeno i nabusito. Pazeci da me ne uvredi, Eleonora se krisom, gotovo u sebi, vragolasto smesila. Ali, ja sam to osecao, i bolelo me je. Narocito to sto smo se poslednjih dana pred moj odlazak nekako udaljili. Osecao sam u vazduhu da uziva u mojoj zbunjenosti pred njenom izazovnom zenstvenoscu. To me je gotovo dovodilo do ocajanja. Voleo sam je bolno, nemocan da bilo kako to iskazem.

Moje mucenje prekinu dan rastanka. Pruzila mi je ruku u znak pozdrava, krijuci setu usiljenom veseloscu i recima ohrabrenja, da se ne bojim, jer je sigurna u moje uspesno maturiranje. Dodala je jos, s nadom u glasu, da cemo se uskoro videti i zajedno proslaviti moj "ispit zrelosti", pa i upis na fakultet. Sve vreme, njena mila i pretopla ruka, bila je u mojoj, kao potvrda nemustog, divnog i neznog obecanja. Nisam odoleo, i na starinski nacin, iznenada sam privukao njenu ruku svojim usnama koje su gorele. Poljubio sam celo njeno vilinsko bice podrhtavajuci od srece. Eleonora je to shvatila, i da bi prikrila svoju zbunjenost, iznenada se okrenula i utrcala u kucu.

S dusom prepunom bola, napustio sam "vilinski dom" u kome sam proveo kratke ali najlepse trenutke svoje mladosti. Izasavsi iz njega, osvrnuo sam se i naslutio nekakvu nepoznatu opasnost koja se polako, kao tamni oblak kobno nadvijala nad njim. Otisao sam sa dusom punom mesavine najlepse ljubavi i gorkog ukusa bola zbog naseg rastanka.

I kao sto je moja profesorka Eleonora osetila, maturu sam lako polozio s odlicnim uspehom. Trebalo je da, po dogovoru, odmah odjurim kod nje s obavestenjem o nasem zajednickom uspehu. Nazalost, to nisam ucinio jer je rok za upis na fakultet bio veoma kratak. Tako sam svoj odlazak kod Eleonore odlozio za kasnije.

U opstoj guzvi studenata, s punim rukama dokumenata za upis, i uzbudjenjem buduceg "akademskog gradjanina", upoznao sam slucajno lepuskastu mladu devojku iz unutrasnjosti. Prosto, srdacno sam joj pomogao oko upisa i snalazenja u velikom gradu. Tako smo se spontano zblizili i poceli da zabavljamo. Ta mladalacka opijenost me je toliko ponela, da sam skoro sasvim zaboravio na svoju profesorku, koja mi je toliko pomagala. Setio sam se svog obecanja Eleonori, tek kada je brucoska ljubav iscezla, isto onako naglo i spontano kako se i rodila.

Zastideo sam se svog olakog neverstva i brzog zaborava trenutaka lepote i srece. Kako sam to mogao, pitao sam se?

Kako su dani odmicali, shvatao sam da vise i nema smisla da se javim Eleonori. Cak ni izvinjavajucim pismom. Jer nisam nalazio reci izgovora za toliku nezahvalnost i zaboravnost.

Jednoga dana, slucajno, pred ulazom u fakultet gotovo sam se sudario sa rodjakom iz mog mesta. Zamolio sam ga da prenese babi i dedi da sam postao student... Hteo sam, ne znam ni sam vise sta da mu kazem, kada me on prekide, pomalo prekorno, pitanjem zasto nisam dosao na Eleonorinu sahranu? - "Ucenici svih razreda - rece - bili su u povorci. Nije bilo mestanina, cije je ona dete ucila, a da nije zaplakao za njom."

Stajao sam ukocen, pred njim, paralisan stravicnom vescu. Nisam mogao da se pokrenem, ili bilo sta da izustim. - "A celog leta se trudila samo oko tvoje mature - nastavi rodjak da me prekoreva". Jedva sam ispustio mucavi glas: - "Kako? ... Zasto?... Iznenada?..."

On me, s nevericom, upita: "Pa zar ti ne znas da se Eleonora ubila? Popila je previse lekova... A poruku nikakvu nije ostavila".

Skoro sam zaplakao: - "Ubila se?!..."

Rodjak me iznenada napusti, s izrazom prezira. Ostao sam skrhan iznenadnom vescu i strasnom pomisli:"Vise je nikada necu videti... Koliko li sam, svojim nedolaskom, doprineo njenoj kobnoj odluci?"

Kukavno! Nikada nisam otisao na njen grob, niti joj odneo ruze koje je toliko volela.

Studentske godine su prohujale. Diplomirao sam, i, kako se tada govorilo, otisao u armiju. Na svoje veliko iznenadjenje, na prvom lekarskom pregledu, susreo sam se sa doktorom Stanojem. Odmah smo se prepoznali. On se, za razliku od mene, cak i obradovao. Rekao mi je da koristi vojni rok za zavrsavanje postdiplomskih studija. U daljem razgovoru neminovno dodjosmo i do secanja na Eleonoru. Pomalo zbunjeno i pravdajuci se, ispricao sam mu da sam se, onako mlad, donekle poigrao sa osecanjima stare devojke. "A mozda i sa njenim zivotom - dodao sam". To sam rekao, takodje, nespretno i pomalo teatralno.

Doktor Stanoje se na ovo moje "priznanje" ironicno nasmejao.

- "Pa ne mislite, valjda, ozbiljno da se Eleonora ubila zbog vas? Kako mozete biti toliko sujetni? Eleonora je bila veoma tezan bolesnik. Ja sam bio uveren da ce umreti jos tog proleca. Metastaza je uveliko uzela maha. Davao sam joj sve vece doze morfijuma. Junacki je podnosila bol. Snaznije od bilo kog muskarca. Tada ste se pojavili vi. Shvatio sam da je posle mnogo godina, iznenada, u sebi ponovo otkrila zenu. Moram priznati, da ste joj i ne znajuci, pomogli u tome. Bolest kao da je bila zatecena. Pocela je da se koleba... Moguce je da ste joj produzili zivot, za to leto... Vazno je da je tih poslednjih trenutaka bila srecna... Cekala vas je. Niste dosli... Ne verujem da je to bio glavni razlog njenog postupka. Jer, bolest je tada naglo uzela maha. Vrlo dobro je znala da joj spasa nema. Potrazila ga je u odlasku. Tako, vasa savest moze biti potpuno mirna - zavrsio je doktor Stanoje."

Ali, nije mi mnogo pomogao. Jer, u meni je zauvek, do poslednjeg daha, ostalo otvoreno i bolno, kao Eleonorina bol, pitanje bez odgovora:"Da li je Ljubav-Carobnica mogla spasiti Eleonoru?"...

Mozda!...

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

Po Zagrebu je toga dana, već od ranoga jutra lijevala kiša. Padala je uporno i sigurno, neprestano isporučujući nove i sve veće količine vode. Na mnogim su mjestima u gradu šahtovi već odavno bili začepljeni, pa su potočići kišnice, koji su se stvorili uz rubove ulica, polako na svojim leđima nosili opuške i sve ostalo sitno smeće kojega zagrebačkim ulicama nikada nije nedostajalo.

Izgledalo je kao da ta silna voda koja pada sa neba želi ugušiti sve pod sobom. No, kiša kao kiša, nije mogla znati da je Zagreb već godinama ugušen: od smoga iznutra i od došljaka izvana. Sve mi je polako počelo sličiti na Sudnji dan, i kiša i smog i došljaci i potočići smeća pod njihovim nogama. Sve je to zajedno sačinjavalo kulisu kao stvorenu za njen odlazak...

Sakrili smo se od kiše pod tendu, Lana i ja. Tenda je bila crvene boje, pisalo je na njoj coca-cola. Lana je čekala šesticu, a ja sam samo stajao uz Lanu. Ja nisam želio da ta šestica dođe - pa je nisam ni čekao. Oboje smo šutjeli gledajući niz Ilicu. Zagrmjelo je i Lana se malo stresla zbog toga a ja sam se ponadao da bi u tračnice mogao udariti grom.

Tramvaji su obično plave boje, a taj njen je bio žućkast, imao je na sebi reklamu za motorno ulje. Lana je ušla u njega, a grom nije udario. Šestica je krenula, i na njeno je mjesto stigao drugi tramvaj - taj je bio plavi. Ja sam ostao stajati na istome mjestu, a mogao sam i sjesti, ne bi bilo nikakve razlike, svejedno bih se osjećao isto.

Pogledom sam ispratio šesticu koja je skrenula u Prašku i krenula zajedno sa njenom guzom na put prema jugu. Od toga sam trenutka zvanično zamrzio i coca-colu i motorno ulje. Istina je da srce može biti slomljeno, laž je kada govoriš neistinu, a kiša će sigurno padati još danima...

Ostao sam još malo na Trgu u nadi da će doći do nekakve akcije. Nadao sam se da će se građani okupiti, nadao sam se da će se uhvatiti za ruke i zapjevati 'Krivo je more' ili barem 'Sve je lako kad si mlad'. No, građani su zajedno sa došljacima punili tramvaje i odlazili na Remizu i na Borongaj, na Črnomerec i na Kvatrić, u Dubravu i u Novi Zagreb. Jedino je moja Lana odlazila na jug.

Otputovala je da nađe Prekrasnu Južnu Zemlju, savršenu zemlju o kojoj mi je jednom pričala. Rekla je da u toj zemlji nema ni nevjere ni laži, rekla je da tamo nema ni izdaje ni prevare, rekla je da tamo ne postoje mostovi preko rijeka...

I rekla mi je još da roditelji u toj zemlji ostaju uz svoju djecu i nakon što njihova vlastita djeca postanu roditelji. Iako sam znao da ta Savršena zemlja ne postoji, morao sam je pustiti na taj put. To je bio jedini način da sazna da Prekrasne Južne Zemlje nema, to je bio jedini način da pronađe put do - Same Sebe...

Posebno je uzbuđenje čuti zvonjavu telefona pri ulasku u stan. Baš si stigao kući, a - netko te već zove. Ti evo, otvaraš vrata i brzo ih zatvaraš, ne skidaš tenisice jer i inače ih vrlo rijetko skidaš, pa zašto bi ih skidao baš sada kad ti telefon zvoni već treći ili četvrti put, jako se žuriš da onaj koji zove ne odustane, i zato trčiš i u prolazu pozdravljaš mačku, i ova počinje trčati za tobom, ali ti si brži, naglo dižeš slušalicu i kažeš:
- Halo?
- Halo, dobar dan, Vi ste…? - pitao je jedan glas, bio mi je sasvim nepoznat.
- Da, da ja sam... - odgovorio sam razočarano. To nije bio glas koji sam želio da bude.
- Čujte, nazvali smo da Vam kažemo da njena guza baš sada odlazi na jug.
Ja sam šutio, bio sam vrlo iznenađen tom izjavom. Još nikada do sada mi nitko ništa slično nije rekao preko telefona.
- Halo, čujete nas?
- Da! Da, čujem vas! A tko ste to - vi? - pitao sam već pomalo iznerviran.
- Mi smo glasnici loših vijesti. Mi znamo da vam je srce slomljeno i želimo Vam ubiti svaku nadu… - rekli su mi glasnici loših vijesti i prekinuli vezu.

Spustio sam slušalicu, osjećao sam se vrlo jadno. Shvatio sam da mi je srce zaista slomljeno, i shvatio sam da su mi zaista uspjeli ubiti svaku nadu. Uzeo sam jednu cigaretu iz mekog pakiranja i počeo razmišljati o tome da glasnici loših vijesti zaista zaslužuju smrt.

Sasvim je bio u pravu onaj car što je dao pogubiti onog jadnika koji mu je došao javiti da je neprijateljska vojska pred vratima grada. Neprijatelj bi i ovako i onako za dva sata upao u grad, i bez obavijesti bi pobio sve muškarce i silovao sve žene. Svejedno bi grad na kraju bio opljačkan i spaljen. ZAŠTO UOPĆE JAVLJATI LOŠE VIJESTI?! Da je onaj prvi glasnik loših vijesti šutio - ostao bi živ, a car bi barem još dva sata uživao u starome vinu i mladim djevicama...

Zapalio sam novu cigaretu iz mekog pakiranja i nastavio razmišljati, ovoga puta o prekidima veza. Nisam uspio smisliti ništa bolje osim jeftine teorije koja kaže: da nema prekida veza - veza uopće ne bi niti bilo. Teorija mi je bila jadna (iako istinita), pa sam zato odlučio još nekoliko minuta intenzivno mrziti coca-colu i motorno ulje. Ipak, vrlo brzo mi se u misli ušuljao žućkasti tramvaj koji je vozio njenu guzu prema jugu. Nedostaje mi Lana. Bože, kako mi nedostaje! Evo, čak sam na trenutak zaboravio da sam ukleti nevjernik. Možda bih se trebao malo zamisliti i nad time. I dok sam sam sebi nabrajao razloge za i protiv vjere, sa stola mi se smiješila šalica koju sam prošlog Božića dobio od Lane. Meni tu ništa nije bilo smiješno, meni je situacija bila vrlo ozbiljna.

I tako su mi prolazili dani... Kad bih postao svjestan toga kako prolaze, tisuće uspomena vratile bi mi sjećanje na jednoga dječaka koji će na jesen krenuti u školu, na njegove crteže raketa i kamiona sa tvrdim J: ''Ej, a daj vidi ovaj kamiJon!'' - govorio je on onako dječje i iskreno, a ja sam ga volio tada - jednako kao i sad. Volio sam ga kao svoga sina...

Sjetio sam se i spavanja u krevetu na kat, pola noći na gornjem krevetu, a drugu polovicu - na donjem. Koliko god vam to čudno izgledalo, ne pokušavajte pronaći smisao tomu. Vještina spavanja, na gornjem i na donjem krevetu u istoj noći, vrlo je teška i ne može se - naučiti. Za nju nije potrebno poznavati neku borilačku vještinu ili znati tri strana jezika, za nju ne treba biti majstor u rješavanju jednadžbi ili biti voditelj na radiju. Treba se samo bezgranično voljeti...

Zapalih cigaretu iz mekog pakiranja i ponovno započeh razmišljati, ovoga puta o četkici za zube koja je crvene boje, isto kao i tenda pod koju smo se toga dana od kiše sklonili Lana i ja. Spoznaja da su i četkica i tenda još uvijek na istome mjestu malo mi stisne srce. Pripalivši novu cigaretu počnem iznova razmišljati o svemu tome...

• Kategorija: Ljubavne price i poezija

IŠLA SAM KUĆI IZ ŠKOLE. BILA SAM RASTRESENA KAO I OBIČNO JER SAM ZNALA ŠTO ME ČEKA KOD KUĆE….SVAĐA MOJIH SKRBNIKA, KOJI SU ME POSVOJILI JOŠ DOK SAM BILA MALA, A NAKON TOGA BI SE SVATKO ZATVORIO U SVOJU SOBU… BILA SAM IM JEDINO DIJETE,IAKO NISU BILI MOJI RODITELJI, HVALA BOGU. KADA BI DOŠLA KUĆI,SAMO BIH UŠLA, UZELA LIMENKU ONOGA ŠTO JE SUZZY DANAS KUPILA ZA JESTI, ZATVORILA SE U SOBU I NAJČEŠĆE UKLJUČILA GLAZBU DA IH NE ČUJEM.
TAKO SAM ZAMIŠLJALA DA BI SE MOGLO NEŠTO PROMIJENITI, MOŽDA SUZZY I PETAR SHVATE DA GRIJEŠE, ALI TO JE NEMOGUĆE, I POBIJAM ONU IZREKU „ NIŠA NIJE NEMOGUĆE!“ JA SAM DOBRO ZNALA DA JEDNA STVAR NIJE MOGUĆA,A TO JE UPRAVO ONA KOJU SAM NAVELA PAR REČENICA PRIJE. KAO ŠTO SAM REKLA, HODALA SAM POLAKO KUĆI, RAZMIŠLJAJUĆI I ONDA SAM ZAČULA ZVUK KOJI MI JE PROMIJENIO ŽIVOT. NA PRVI POGLED ZVUČI SMIJEŠNO, ALI NIJE NIMALO. ZAČULA SAM ZVUK CVILJENJA. OKRENULA SAM SE PAR PUTA OKO SEBE KAKO BI DOKUČILA ODAKLE ZVUK DOLAZI, NO NIŠTA MI NIJE BILO NA VIDIKU. ZVUK JE POSTAJAO SVE JAČI I JAČI, A JA SA NISAM ZNALA OD KOGA NI ODAKLE DOLAZI. NASTAVILA SAM DALJE HODATI I PRIBLIŽAVALA SE VELIKOJ KANTI ZA SMEĆE. USKORO SE MOGLO JASNO ČUTI KAKO ZVUK DOLAZI BAŠ ODATLE…BILO MI JE NEUGODNO POGLEDATI U KANTU, ALI BUDUĆI DA SU ME VEĆ SVI SMATRALI ČUDAKINJOM I MANJE VRIJEDNOM POMISLIH U SEBI:”ZAŠTO NE?”
ZAVIRILA SAM DUBOKO U NJU, JER JE BILA PRAZNA, A NA DNU SE NALAZILA VELIKA BIJELA VREĆA. OTVORILA SAM JU I UGLEDLA, NI VIŠE NI MANJE, NEGO MLADO, JADNO MAČE. OD HLADNOĆE I STRAHA SE TRESLO, A OD GLADI JE BILO ISCRPLJENO I NIJE MOGLO STAJATI NA NOGAMA. UZELA SAM GA U NARUČJE, A ONO JE SAMO POGLEDALO U MENE, ONIM SVOJIM VELIKIM I SJAJNIM OČIMA, U KOJIMA SAM ISTODOBNO VIDJELA TUGU I RADOST, I POLOŽILO GLAVU NA MOJU RUKU. KAO DA JE ŽELJELO POKAZTI DA MISLI DA JE SADA NA SIGURNOME. ZNALA SAM DA ĆE ME SUZZY UBITI AKO ONO ODNESEM KUĆI, ALI NISAM GA NI MOGLA TU OSTAVITI, NE JA! SAKRILA SAM GA U TORBU I KADA SAM DOŠLA KUĆI, SAMO SAM ODJURILA U SOBU. IZVADILA SAM MAČE IZ TORBE I STAVILA GA NA KREVET. ODMAH SAM MU DONIJELA HRANE I VODE, DA NE UGINE JER SE VIDJELO DA JE VEĆ DOSTA NEUHRANJENO I GLADNO. NAKON ŠTO SE MAČE NAJELO, UZELA SAM NEKAKVU STARU KRPU I STAVILA U KOŠARU U KOJU SAM JU I POLOŽILA. MAČE JE ODMAH ZASPALO. RADILA SAM ŠTO SAM ZA TAJ DAN I TREBALA, KADA SAM VIDJELA DA JE MAČE BUDNO, UZELA SAM GA I POGLEDALA U OČI U KOJIMA VIŠE NISAM VIDJELA TUGU, VEĆ SAMO SREĆU. OKUPALA SAM GA I OSUŠILA I DALA SAM MU IME, IAKO NISAM ZNALA DA LI JE MUŠKO ILI ŽENSKO, JA SAM GA NAZVALA MACI. ČUDNO IME, ZAR NE? PONOVNO SAM GA NAHRANILA I NAKON ŠTO SAM GA PONOVNO POGLEDALA, MACI VIŠE NIJE IZGLEDAO KAO RUŽNO PAČE. ČINILO SE KAO DA JE OD MALO LJUBAVI I PAŽNJKE IZRASTAO U PRAVOGA MALO GA LABUDA. I TADA SAM U MACIJU PREPOZNALA SEBE. POGLEDALA SAM SE U OGLEDALO I SHVATILA DA MOJ ŽIVOT OVAKO DALJE NE MOŽE IĆI. I ZNALA SAM SVOJU SITUACIJU MORAM PROMIJENITI I TO BRZO. SLJEDEĆI DAN SAM OTIŠLA U KNJIŽNICU I NA INTERNETU SAM POTRAŽILA SOCIJALNE I POSVOJNE USTANOVE. CIJELI DAN SAM MARKIRALA IZ ŠKOLE I OBOLAZILA GRAD, TRAŽEĆI SVOJE PRAVE RODITELJE, ALI BEZUSPJEŠNO. NO ONDA SE DOGODILO ČUDO. VEĆ PRED KRAJ DANA SJELA SAM NA KLUPU I TUŽNO GLEDALA U CESTU, KADA JE NAIŠLA ŽENA. PITALA ME:“ DRAGO DIJETE, ŠTO JE? ZAŠTO SI TAKO TUŽNA, A JOŠ PRAVOGA SVIJETA NISI UPOZNALA?” UČINILA SE KAO DOBRA ŽENA I ISPRIČALA SAM JOJ SVE, A I TAKO SAM MORALA NEKOME REĆI INAČE BIH PUKLA. IZ TORBE MI JE PROVIRILO MAČE I ŽENA JE VIDJELA DA MI JE POTREBNA POMOĆ. UHVATILA ME ZA RUKU I REKLA DA ZNA GDJE MOGU BITI. DOK SMO PUTEM IŠLE PREMA NAŠEMU ODREDIŠTU SAZNALA SAM DA JE I ONA, DAVNO PRIJE IMALA KĆI, ALI DA JU JE, ZBOG PRILIKA, ODNOSNO NEPRILIKA, MORALA DATI. TADA SAMO NAPOKON DOŠLE DO JEDNOGA MJESTA GDJE MI JE REKLA DA SIGURNO MOGU SAZNATI TKO SU MI RODITELJI, SAMO MORAM ZNATI KOJI JE DATUM BIO KADA SU ME OSTAVILI. JA SAM, HVALA BOGU, ZNALA, JER MI JE PETAR STALNO PRIČAO O TOME I GOVORIO KAKO TREBAM BITI SRETNA ŠTO SU ME ONI POSVOJILI. REKLA SAM I TAJ PODATAK, A ONI SU MENI ZAUZVRAT DALI IME I PREZIME MOGA OCA. IVAN MILIŠEVIĆ. TAKO SE ZVAO. KADA SAM SE OKRENULA PREMA ŽENI DA JOJ SE ZAHVALIM JER SAM BILA PRESRETNA, ONA JE PLAKALA I HVATALA SE ZA GLAVU. “NE MOGU VJEROVATI, NE ZNAM KAKO SAM MOGLA UČINITI TO SVOME DJETETU!?” NAKON TOGA ME JE ZAGRLILA, ALI MENI JOŠ UVIJEK NIJE BILO NIŠTA JASNO. KADA SE MALO SABRALA REKLA MI JE KAKO JE ONA POSTALA MAJKOM U SVOJOJ DEVETNAESTOJ GODINI. IMALA JE VEĆ TADA MOMKA ZA KOJEGA SE NAMJERAVALA UDATI, PA SU NJIH DVOJE POBJEGLI ZATO ŠTOJOJ RODITELJI NISU ŽELJELI DOPUSTITI DA RODI. NO KADA SU OTIŠLI, NISU IMALI NI SMJEŠTAJA, NI NOVACA KOJIMA BI UZDRŽAVALI SEBE, A GDJE JOŠ I DIJETE. TEŠKOM MUKOM SE MORALA ODREĆI DJETETA, ALI ONA GA NIJE MOGLA ODNIJETI U POSVAJALIŠTE, NEGO JE DALA SVOME BUDUĆEMU MUŽU, IVANU MILIŠEVIĆU, DA ME ODNESE. TADA MI JE POSTALO SVE JASNO I MENI SU POČELE SUZE TEČI, NE ZNAM JESU LI BILE RADOSNICE ILI ONE DRUGE VRSTE, ALI PRIJE BIH REKLA RADOSNICE. PRED MNOM JE STAJALA MOJA ROĐENA MAJKA. ODVELA ME SVOJOJ KUĆI, UPOZNALA SA OCEM I PRIČALI SMO CIJELU VEČER KADA SAM SE SJETILA DA JA JOŠ UVIJEK IMAM SKRBNIKE. MAMA I TATA SU MI REKLI DA SE NIŠTA NE BRINEM, SAMO DA IM DAM ADRESU I ONI ĆE SVE SREDITI. POČELA SAM ŽIVJETI SA RODITELJIMA I BILA SA PRESRETNA. IMALA SAM BOLJE OCJENE U ŠKOLI, IZGLEDALA SAM LJEPŠE I DOTJERIVALA SE, TAKO SAM I UPOZNALA DEČKA KOJI JE JAKO DRAG PREMA MENI I TKO ZNA ŠTO ĆE TU BITI. NE SMATRAJU ME ČUDAKINJM VIŠE I ČAK IMAM I PRIJATELJICE, A MOJE MALO MAČE, MOJ MACI, SADA JE VELIKA MACA KOJA UŽIVA U SVOME DRUŠTVU, U DRUŠTVU PRIJATELJIČNINIH MAČAKA. SVOJU SREĆU I USPJEH, PRONALAZAK RODITELJA MOGA ZAHVALITI SAMO JEDNOME BIĆU, A TO JE MOME MALOM MACIJU I BOGU!

• Kategorija: Ljubavne price i poezija