Prelged po kategorijama.


Sve vezano za ljubav i sex » Ljubavne price i ljubavna poezija.

NJENA GUZA ODLAZI NA JUG

Po Zagrebu je toga dana, već od ranoga jutra lijevala kiša. Padala je uporno i sigurno, neprestano isporučujući nove i sve veće količine vode. Na mnogim su mjestima u gradu šahtovi već odavno bili začepljeni, pa su potočići kišnice, koji su se stvorili uz rubove ulica, polako na svojim leđima nosili opuške i sve ostalo sitno smeće kojega zagrebačkim ulicama nikada nije nedostajalo.

Izgledalo je kao da ta silna voda koja pada sa neba želi ugušiti sve pod sobom. No, kiša kao kiša, nije mogla znati da je Zagreb već godinama ugušen: od smoga iznutra i od došljaka izvana. Sve mi je polako počelo sličiti na Sudnji dan, i kiša i smog i došljaci i potočići smeća pod njihovim nogama. Sve je to zajedno sačinjavalo kulisu kao stvorenu za njen odlazak...

Sakrili smo se od kiše pod tendu, Lana i ja. Tenda je bila crvene boje, pisalo je na njoj coca-cola. Lana je čekala šesticu, a ja sam samo stajao uz Lanu. Ja nisam želio da ta šestica dođe - pa je nisam ni čekao. Oboje smo šutjeli gledajući niz Ilicu. Zagrmjelo je i Lana se malo stresla zbog toga a ja sam se ponadao da bi u tračnice mogao udariti grom.

Tramvaji su obično plave boje, a taj njen je bio žućkast, imao je na sebi reklamu za motorno ulje. Lana je ušla u njega, a grom nije udario. Šestica je krenula, i na njeno je mjesto stigao drugi tramvaj - taj je bio plavi. Ja sam ostao stajati na istome mjestu, a mogao sam i sjesti, ne bi bilo nikakve razlike, svejedno bih se osjećao isto.

Pogledom sam ispratio šesticu koja je skrenula u Prašku i krenula zajedno sa njenom guzom na put prema jugu. Od toga sam trenutka zvanično zamrzio i coca-colu i motorno ulje. Istina je da srce može biti slomljeno, laž je kada govoriš neistinu, a kiša će sigurno padati još danima...

Ostao sam još malo na Trgu u nadi da će doći do nekakve akcije. Nadao sam se da će se građani okupiti, nadao sam se da će se uhvatiti za ruke i zapjevati 'Krivo je more' ili barem 'Sve je lako kad si mlad'. No, građani su zajedno sa došljacima punili tramvaje i odlazili na Remizu i na Borongaj, na Črnomerec i na Kvatrić, u Dubravu i u Novi Zagreb. Jedino je moja Lana odlazila na jug.

Otputovala je da nađe Prekrasnu Južnu Zemlju, savršenu zemlju o kojoj mi je jednom pričala. Rekla je da u toj zemlji nema ni nevjere ni laži, rekla je da tamo nema ni izdaje ni prevare, rekla je da tamo ne postoje mostovi preko rijeka...

I rekla mi je još da roditelji u toj zemlji ostaju uz svoju djecu i nakon što njihova vlastita djeca postanu roditelji. Iako sam znao da ta Savršena zemlja ne postoji, morao sam je pustiti na taj put. To je bio jedini način da sazna da Prekrasne Južne Zemlje nema, to je bio jedini način da pronađe put do - Same Sebe...

Posebno je uzbuđenje čuti zvonjavu telefona pri ulasku u stan. Baš si stigao kući, a - netko te već zove. Ti evo, otvaraš vrata i brzo ih zatvaraš, ne skidaš tenisice jer i inače ih vrlo rijetko skidaš, pa zašto bi ih skidao baš sada kad ti telefon zvoni već treći ili četvrti put, jako se žuriš da onaj koji zove ne odustane, i zato trčiš i u prolazu pozdravljaš mačku, i ova počinje trčati za tobom, ali ti si brži, naglo dižeš slušalicu i kažeš:
- Halo?
- Halo, dobar dan, Vi ste…? - pitao je jedan glas, bio mi je sasvim nepoznat.
- Da, da ja sam... - odgovorio sam razočarano. To nije bio glas koji sam želio da bude.
- Čujte, nazvali smo da Vam kažemo da njena guza baš sada odlazi na jug.
Ja sam šutio, bio sam vrlo iznenađen tom izjavom. Još nikada do sada mi nitko ništa slično nije rekao preko telefona.
- Halo, čujete nas?
- Da! Da, čujem vas! A tko ste to - vi? - pitao sam već pomalo iznerviran.
- Mi smo glasnici loših vijesti. Mi znamo da vam je srce slomljeno i želimo Vam ubiti svaku nadu… - rekli su mi glasnici loših vijesti i prekinuli vezu.

Spustio sam slušalicu, osjećao sam se vrlo jadno. Shvatio sam da mi je srce zaista slomljeno, i shvatio sam da su mi zaista uspjeli ubiti svaku nadu. Uzeo sam jednu cigaretu iz mekog pakiranja i počeo razmišljati o tome da glasnici loših vijesti zaista zaslužuju smrt.

Sasvim je bio u pravu onaj car što je dao pogubiti onog jadnika koji mu je došao javiti da je neprijateljska vojska pred vratima grada. Neprijatelj bi i ovako i onako za dva sata upao u grad, i bez obavijesti bi pobio sve muškarce i silovao sve žene. Svejedno bi grad na kraju bio opljačkan i spaljen. ZAŠTO UOPĆE JAVLJATI LOŠE VIJESTI?! Da je onaj prvi glasnik loših vijesti šutio - ostao bi živ, a car bi barem još dva sata uživao u starome vinu i mladim djevicama...

Zapalio sam novu cigaretu iz mekog pakiranja i nastavio razmišljati, ovoga puta o prekidima veza. Nisam uspio smisliti ništa bolje osim jeftine teorije koja kaže: da nema prekida veza - veza uopće ne bi niti bilo. Teorija mi je bila jadna (iako istinita), pa sam zato odlučio još nekoliko minuta intenzivno mrziti coca-colu i motorno ulje. Ipak, vrlo brzo mi se u misli ušuljao žućkasti tramvaj koji je vozio njenu guzu prema jugu. Nedostaje mi Lana. Bože, kako mi nedostaje! Evo, čak sam na trenutak zaboravio da sam ukleti nevjernik. Možda bih se trebao malo zamisliti i nad time. I dok sam sam sebi nabrajao razloge za i protiv vjere, sa stola mi se smiješila šalica koju sam prošlog Božića dobio od Lane. Meni tu ništa nije bilo smiješno, meni je situacija bila vrlo ozbiljna.

I tako su mi prolazili dani... Kad bih postao svjestan toga kako prolaze, tisuće uspomena vratile bi mi sjećanje na jednoga dječaka koji će na jesen krenuti u školu, na njegove crteže raketa i kamiona sa tvrdim J: ''Ej, a daj vidi ovaj kamiJon!'' - govorio je on onako dječje i iskreno, a ja sam ga volio tada - jednako kao i sad. Volio sam ga kao svoga sina...

Sjetio sam se i spavanja u krevetu na kat, pola noći na gornjem krevetu, a drugu polovicu - na donjem. Koliko god vam to čudno izgledalo, ne pokušavajte pronaći smisao tomu. Vještina spavanja, na gornjem i na donjem krevetu u istoj noći, vrlo je teška i ne može se - naučiti. Za nju nije potrebno poznavati neku borilačku vještinu ili znati tri strana jezika, za nju ne treba biti majstor u rješavanju jednadžbi ili biti voditelj na radiju. Treba se samo bezgranično voljeti...

Zapalih cigaretu iz mekog pakiranja i ponovno započeh razmišljati, ovoga puta o četkici za zube koja je crvene boje, isto kao i tenda pod koju smo se toga dana od kiše sklonili Lana i ja. Spoznaja da su i četkica i tenda još uvijek na istome mjestu malo mi stisne srce. Pripalivši novu cigaretu počnem iznova razmišljati o svemu tome...

Oblik ljubavi nije bitan!

IŠLA SAM KUĆI IZ ŠKOLE. BILA SAM RASTRESENA KAO I OBIČNO JER SAM ZNALA ŠTO ME ČEKA KOD KUĆE….SVAĐA MOJIH SKRBNIKA, KOJI SU ME POSVOJILI JOŠ DOK SAM BILA MALA, A NAKON TOGA BI SE SVATKO ZATVORIO U SVOJU SOBU… BILA SAM IM JEDINO DIJETE,IAKO NISU BILI MOJI RODITELJI, HVALA BOGU. KADA BI DOŠLA KUĆI,SAMO BIH UŠLA, UZELA LIMENKU ONOGA ŠTO JE SUZZY DANAS KUPILA ZA JESTI, ZATVORILA SE U SOBU I NAJČEŠĆE UKLJUČILA GLAZBU DA IH NE ČUJEM.
TAKO SAM ZAMIŠLJALA DA BI SE MOGLO NEŠTO PROMIJENITI, MOŽDA SUZZY I PETAR SHVATE DA GRIJEŠE, ALI TO JE NEMOGUĆE, I POBIJAM ONU IZREKU „ NIŠA NIJE NEMOGUĆE!“ JA SAM DOBRO ZNALA DA JEDNA STVAR NIJE MOGUĆA,A TO JE UPRAVO ONA KOJU SAM NAVELA PAR REČENICA PRIJE. KAO ŠTO SAM REKLA, HODALA SAM POLAKO KUĆI, RAZMIŠLJAJUĆI I ONDA SAM ZAČULA ZVUK KOJI MI JE PROMIJENIO ŽIVOT. NA PRVI POGLED ZVUČI SMIJEŠNO, ALI NIJE NIMALO. ZAČULA SAM ZVUK CVILJENJA. OKRENULA SAM SE PAR PUTA OKO SEBE KAKO BI DOKUČILA ODAKLE ZVUK DOLAZI, NO NIŠTA MI NIJE BILO NA VIDIKU. ZVUK JE POSTAJAO SVE JAČI I JAČI, A JA SA NISAM ZNALA OD KOGA NI ODAKLE DOLAZI. NASTAVILA SAM DALJE HODATI I PRIBLIŽAVALA SE VELIKOJ KANTI ZA SMEĆE. USKORO SE MOGLO JASNO ČUTI KAKO ZVUK DOLAZI BAŠ ODATLE…BILO MI JE NEUGODNO POGLEDATI U KANTU, ALI BUDUĆI DA SU ME VEĆ SVI SMATRALI ČUDAKINJOM I MANJE VRIJEDNOM POMISLIH U SEBI:”ZAŠTO NE?”
ZAVIRILA SAM DUBOKO U NJU, JER JE BILA PRAZNA, A NA DNU SE NALAZILA VELIKA BIJELA VREĆA. OTVORILA SAM JU I UGLEDLA, NI VIŠE NI MANJE, NEGO MLADO, JADNO MAČE. OD HLADNOĆE I STRAHA SE TRESLO, A OD GLADI JE BILO ISCRPLJENO I NIJE MOGLO STAJATI NA NOGAMA. UZELA SAM GA U NARUČJE, A ONO JE SAMO POGLEDALO U MENE, ONIM SVOJIM VELIKIM I SJAJNIM OČIMA, U KOJIMA SAM ISTODOBNO VIDJELA TUGU I RADOST, I POLOŽILO GLAVU NA MOJU RUKU. KAO DA JE ŽELJELO POKAZTI DA MISLI DA JE SADA NA SIGURNOME. ZNALA SAM DA ĆE ME SUZZY UBITI AKO ONO ODNESEM KUĆI, ALI NISAM GA NI MOGLA TU OSTAVITI, NE JA! SAKRILA SAM GA U TORBU I KADA SAM DOŠLA KUĆI, SAMO SAM ODJURILA U SOBU. IZVADILA SAM MAČE IZ TORBE I STAVILA GA NA KREVET. ODMAH SAM MU DONIJELA HRANE I VODE, DA NE UGINE JER SE VIDJELO DA JE VEĆ DOSTA NEUHRANJENO I GLADNO. NAKON ŠTO SE MAČE NAJELO, UZELA SAM NEKAKVU STARU KRPU I STAVILA U KOŠARU U KOJU SAM JU I POLOŽILA. MAČE JE ODMAH ZASPALO. RADILA SAM ŠTO SAM ZA TAJ DAN I TREBALA, KADA SAM VIDJELA DA JE MAČE BUDNO, UZELA SAM GA I POGLEDALA U OČI U KOJIMA VIŠE NISAM VIDJELA TUGU, VEĆ SAMO SREĆU. OKUPALA SAM GA I OSUŠILA I DALA SAM MU IME, IAKO NISAM ZNALA DA LI JE MUŠKO ILI ŽENSKO, JA SAM GA NAZVALA MACI. ČUDNO IME, ZAR NE? PONOVNO SAM GA NAHRANILA I NAKON ŠTO SAM GA PONOVNO POGLEDALA, MACI VIŠE NIJE IZGLEDAO KAO RUŽNO PAČE. ČINILO SE KAO DA JE OD MALO LJUBAVI I PAŽNJKE IZRASTAO U PRAVOGA MALO GA LABUDA. I TADA SAM U MACIJU PREPOZNALA SEBE. POGLEDALA SAM SE U OGLEDALO I SHVATILA DA MOJ ŽIVOT OVAKO DALJE NE MOŽE IĆI. I ZNALA SAM SVOJU SITUACIJU MORAM PROMIJENITI I TO BRZO. SLJEDEĆI DAN SAM OTIŠLA U KNJIŽNICU I NA INTERNETU SAM POTRAŽILA SOCIJALNE I POSVOJNE USTANOVE. CIJELI DAN SAM MARKIRALA IZ ŠKOLE I OBOLAZILA GRAD, TRAŽEĆI SVOJE PRAVE RODITELJE, ALI BEZUSPJEŠNO. NO ONDA SE DOGODILO ČUDO. VEĆ PRED KRAJ DANA SJELA SAM NA KLUPU I TUŽNO GLEDALA U CESTU, KADA JE NAIŠLA ŽENA. PITALA ME:“ DRAGO DIJETE, ŠTO JE? ZAŠTO SI TAKO TUŽNA, A JOŠ PRAVOGA SVIJETA NISI UPOZNALA?” UČINILA SE KAO DOBRA ŽENA I ISPRIČALA SAM JOJ SVE, A I TAKO SAM MORALA NEKOME REĆI INAČE BIH PUKLA. IZ TORBE MI JE PROVIRILO MAČE I ŽENA JE VIDJELA DA MI JE POTREBNA POMOĆ. UHVATILA ME ZA RUKU I REKLA DA ZNA GDJE MOGU BITI. DOK SMO PUTEM IŠLE PREMA NAŠEMU ODREDIŠTU SAZNALA SAM DA JE I ONA, DAVNO PRIJE IMALA KĆI, ALI DA JU JE, ZBOG PRILIKA, ODNOSNO NEPRILIKA, MORALA DATI. TADA SAMO NAPOKON DOŠLE DO JEDNOGA MJESTA GDJE MI JE REKLA DA SIGURNO MOGU SAZNATI TKO SU MI RODITELJI, SAMO MORAM ZNATI KOJI JE DATUM BIO KADA SU ME OSTAVILI. JA SAM, HVALA BOGU, ZNALA, JER MI JE PETAR STALNO PRIČAO O TOME I GOVORIO KAKO TREBAM BITI SRETNA ŠTO SU ME ONI POSVOJILI. REKLA SAM I TAJ PODATAK, A ONI SU MENI ZAUZVRAT DALI IME I PREZIME MOGA OCA. IVAN MILIŠEVIĆ. TAKO SE ZVAO. KADA SAM SE OKRENULA PREMA ŽENI DA JOJ SE ZAHVALIM JER SAM BILA PRESRETNA, ONA JE PLAKALA I HVATALA SE ZA GLAVU. “NE MOGU VJEROVATI, NE ZNAM KAKO SAM MOGLA UČINITI TO SVOME DJETETU!?” NAKON TOGA ME JE ZAGRLILA, ALI MENI JOŠ UVIJEK NIJE BILO NIŠTA JASNO. KADA SE MALO SABRALA REKLA MI JE KAKO JE ONA POSTALA MAJKOM U SVOJOJ DEVETNAESTOJ GODINI. IMALA JE VEĆ TADA MOMKA ZA KOJEGA SE NAMJERAVALA UDATI, PA SU NJIH DVOJE POBJEGLI ZATO ŠTOJOJ RODITELJI NISU ŽELJELI DOPUSTITI DA RODI. NO KADA SU OTIŠLI, NISU IMALI NI SMJEŠTAJA, NI NOVACA KOJIMA BI UZDRŽAVALI SEBE, A GDJE JOŠ I DIJETE. TEŠKOM MUKOM SE MORALA ODREĆI DJETETA, ALI ONA GA NIJE MOGLA ODNIJETI U POSVAJALIŠTE, NEGO JE DALA SVOME BUDUĆEMU MUŽU, IVANU MILIŠEVIĆU, DA ME ODNESE. TADA MI JE POSTALO SVE JASNO I MENI SU POČELE SUZE TEČI, NE ZNAM JESU LI BILE RADOSNICE ILI ONE DRUGE VRSTE, ALI PRIJE BIH REKLA RADOSNICE. PRED MNOM JE STAJALA MOJA ROĐENA MAJKA. ODVELA ME SVOJOJ KUĆI, UPOZNALA SA OCEM I PRIČALI SMO CIJELU VEČER KADA SAM SE SJETILA DA JA JOŠ UVIJEK IMAM SKRBNIKE. MAMA I TATA SU MI REKLI DA SE NIŠTA NE BRINEM, SAMO DA IM DAM ADRESU I ONI ĆE SVE SREDITI. POČELA SAM ŽIVJETI SA RODITELJIMA I BILA SA PRESRETNA. IMALA SAM BOLJE OCJENE U ŠKOLI, IZGLEDALA SAM LJEPŠE I DOTJERIVALA SE, TAKO SAM I UPOZNALA DEČKA KOJI JE JAKO DRAG PREMA MENI I TKO ZNA ŠTO ĆE TU BITI. NE SMATRAJU ME ČUDAKINJM VIŠE I ČAK IMAM I PRIJATELJICE, A MOJE MALO MAČE, MOJ MACI, SADA JE VELIKA MACA KOJA UŽIVA U SVOME DRUŠTVU, U DRUŠTVU PRIJATELJIČNINIH MAČAKA. SVOJU SREĆU I USPJEH, PRONALAZAK RODITELJA MOGA ZAHVALITI SAMO JEDNOME BIĆU, A TO JE MOME MALOM MACIJU I BOGU!

JEDINA LJUBAV

Prije dvije godine pocela je nasa veza. Pocetak je bio tezak i izgledao je kao da je nas veza nema buducnost, kao da se samo ceka dan kad ce jedno od nas dvoje reci "Ovo vise ne ide, sto da smetamo jedno drugom ako nema nista izmedju nas dvoje". Ali to se nije desilo, i zato smo zajedno dvije godine.
To su godine ljubavi, srece, zadovoljstva, strasti....
Bio si uvijek samnom, i kada sam bila tuzna i kada su suze tekle, i kada sam bila najsrecnija djevojka. Ali bez tebe ja ne bih mogla biti najsrecnija djevojka. Ti meni dajes snagu i volju za zivot. I sve sto je lijepo cinis jos ljepsim, ono ruzno ucinis lijepim.... Ti si jedno najdivnije bice koje mi je poslao Bog, i hvala Mu na tome....
Medju nama jeste bilo i svadja i nesuglasica, ali nista nije bilo toliko jako da prekine nit nase veze i da nas razdvoji. Nas dvoje smo stjena koju ni vrijeme, ni voda ne moze da razori. Volimo se cijelim bicem, cijelim tijelom....
Bili smo i razdvojeni na duzi period, i to nas je jos vise zblizilo, nasu ljubav ucinilo jos jacom...
Prvi na koga pomislim kad se probudim si ti i tako ostaje cijeli dan dok ne zaspim, onda te sanjam.... Po cijeli noc i dan si mi u glavi, i samo ti i niko drugi...
Znam da se sve ovo i tebi desava da i ti mislis na mene, da i ti volis mene.... vidim ti to u ocima....
Mnogi su pokusali da nas razdvoje, ali im to nije uspjelo, JER MI SMO SAVRSEN PAR...
........................od kad te sretoh ja nemam
mira.............................

---LJUBAV, BEZ GRANICA ---

Ova noc ima miris bola, secanja...
Po zidu nase senke lutaju,stapaju se u jednu, na tren, a zatim se razilaze…
Pustam tvoje ruke,dajem ti slobodu, svesno gledam kako odlazis, napustas me, ne placem, ne okreci se, ne gledaj me vise,idi dok sam ponosna, prekasno je, znamo oboje…
Ne govori, jer reci vise nemaju smisla,
ne lomi me, ponovo, nisam to zasluzila.
Ne diraj u stare rane, jos uvek krvare.
Ne umem da te volim vise, ne vracaj se.


Pred kim’ sam ponosna?
Pred zidovima,tisinom,ulicnim svetiljkama…
Tebe vec odavno nema tu.
Slika u ramu je jedina stvar, koja zamenjuje tvoje odsustvo,moja ikona, a pored nje poruka, znas da mrzim rastanke, oprostajne reci, nikada je nisam otvorila…
Mozda, jednom, kada budem imala snage za to…
Cuvam te u mislima, u srcu I dusi,
Tu si I dalje prisutan, ne dam nikome da kvari
Tisinu, da unese svetlo u moj mrak,
Ne dam da te spominju, da kvare uspomene na tebe.
To je moj svet I na njega imam prava.
Bio si nesto najlepse u mom zivotu,
Kako da zaboravim?
Znam da vise nemam prava,
Pustila sam te, u pogresno vreme,
Onda kada sam najcvrsce trebala da se vezem za tebe, kada smo mogli da sanjamo budni, da letimo do neba,
Ja sam nam svesno polomila krila,
Nije nam bila sudjena uloga Andjela,
Ne, u ovom zivotu.
Nije mi bila sudjena takva ljubav, a
Ipak se dogodila.
Verujem da se nista ne desava slucajno,
Nas je susret bio sudbina.
Posle mnogo vremena, ti I ja…
Kao da je prosao tren, kao da se nikada nismo razdvajali, ponovo se smejemo kao nekada.
Tugu smo potisnuli na dnu srca,
Uspomene precutno ne diramo,
Lepo nam je…uzivamo u trenutku,
Pricamo ocima, odajemo najskrivenije tajne,
Nikad izgovorene reci…
Mogla bih tako citavu vecnost.
Plasim se da sanjam, ne zelim da se probudim,
Pruzam ti ruke da se uverim da si stvarno tu,
Dodirujem ti obraze, oci, usne, kao u bunilu…
Grlis me kao prvi put I ponovo se osecam sigurno u tvom narucju, to je moje utociste, moja oaza srece…
Suze su nekontrolisano pocele da teku,
Smejala sam se,bila sam srecna…
Od zivota nisam trazila vise.
Jedan osmeh, poljubac u rame I cvrst zagrljaj,
Sitnice koje se pamte…
Dva bica povezana nevidljivim lancima,
Dva srca koja kucaju kao jedno,
Dve duse ‘ davno rastavljene pronalaze svoj put, ti I ja sanjamo ono sto nikada nismo uspeli da ostvarimo…
Nailazimo na raskrsce zivota,
Duse se razilaze, ne idu zajednickim putem,
Ovo nismo sanjali, ali ce to zauvek da ostane samo san, nemam snage da promenim smer,
Ne zelim da kvarim tvoju zapocetu srecu…
Mozda nikada nece umeti da te voli kao ja,
Ali nemam prava da sudim o tome.
Zazmuri ako ikada pomislis na mene,
Ne dozvoli da u tvojim ocima ugleda moj lik,
Seti se onda, kada ukrades delic samoce,
Seti se jos samo jednom I onda zaboravi…
Nastavi tamo gde smo stali, prestali da postojimo,
Nastavi neku drugu pricu sa srecnim zavrsetkom,
Budi hrabar, nemoj da se predas.
Ne brini za mene, ja cu jednom nauciti da zivim bez tebe…

RECI UTEHE KOJE NIKADA NECES PROCITATI,JER SU ONE SAMO MOJE...

Boli me svaki trenutak,svaka misao na tebe...boli me tvoj izgubljeni pogled,
tuga,u tim lepim ocima.Bole uspomene i sve ono izgubljeno,nekada samo nase,
a danas vise nicije,zaboravljeno za sve,osim za mene.
Znam,procice meseci,godine dok ne prestanem da mislim ne tebe,
a secanja cu zauvek sacuvati na dnu srca i ne brini,bebo,secacu se za oboje,bas kao sto sam i volela.Znam da je tvoj bol drugaciji,neuporedivo veci od mog',znam da se sve tuge sveta ne mogu meriti sa tvojom,ali svakom je svoja tuga najveca...
Ti si bio i ostao moja tuga i sreca,moja ljubav i mrznja,sve moje...
Niko,nikada nece moci da te zameni,a to ni ne zelim.
Zelim da tvoj poljubac jos dugo bude poslednji na mojim usnama,ne zelim da ga iko izbrise,
hocu da me seca na to da smo nekada postojali.
Sudbina se surovo poigrala sa nasim zivotima i svako sada cuti za sebe,zivi sa svojim bolom
daleko od ovog drugog,daleko od srece koju smo nekada delili.
Niceg' vise nema,ostala je samo praznina,pogledi nam se srecu u prolazu i krecu suze,iz duse,
moje za tobom,a tvoje za svim izgubljenim.
Znam da je tesko da nastavis dalje,sve bih dala da mogu da budem pored tebe,
da ti pruzim svu ljubav sveta,cvrst zagrljaj i podrsku,ali sada to,umesto mene
cini neko drugi...tako je,valjda bilo sudjeno,a ja sam kroz zivot naucila da se sve dogadja
sa nekim razlogom,koliko god nama bilo tesko u odredjenim trenutcima da shvatimo dobru stranu svega sto se desilo,koliko god da boli,moramo dalje.
Sve i da sam mogla da promenim svoju sudbinu,tebe nikada ne bih "izbrisala",
uradila bih sve isto,ponovo.Nikada se necu kajati zbog vremena koje sam provela sa tobom,naucila sam mnogo o zivotu,ljubavi,patnji,ali i o sreci.
Vise te namam ali i dalje zivim,borim se,stapam se u masi ljudi koji kriju neku svoju tugu,
samo zivim za trenutak kada cu u tvojim ocima videti onaj isti sjaj,srecu
zivim za to da se ponovo onako isto smejes,nije vazno gde,ni sa kim',
zelim samo da budes srecan,makar bio na kraju sveta,kilometrima daleko od mene,
jer ljubav nema granice,ljubav je upravo to sto sam te pustila da odes,
dala sam ti slobodu i nikada,ma koliko to zelela,necu traziti da mi se vratis...
Volela sam te na neki svoj,poseban nacin,najvise sto sam mogla i umela,
mada znam da nikada nisi razumeo moju ljubav,a sada kada je sve proslo verujem
da ces shvatiti...Volela sam te kao Boga i dalje te volim,oprosti mi...Nebo,to je bila moja granica...ali na mom nebu vise nema sunca,jer vise nisi pored mene,
na mom nebu vise nikada nece osvanuti dan,ostala je samo praznina,bol,mrak i ja u njemu
...trazim onu jedinu svetlu tacku,moju zvezdu vodilju,trazim tebe,kao spas....ali
vise te nama pored mene,ali iz mog' srca mi te niko,nikada ne moze ukrasti,
tu jos uvek postojis,a meni je to dovoljno za srecu...

KASNO JE ZA KAJANJE

Dolazis,poznajem tvoj hod,cujem ti korake...Necu podneti,pascu pred tobom,
ljubicu ti stope,molicu za spas svoje duse,molicu za ljubav,bez stida.
Pogledi se srecu i to smo oni isti "mi",na trenutak,ali vise nas nema,ne postojimo,
znas,kao sto i ja znam-prekasno je.Gde sam pogresila,ko me je prokleo?
Zelim samo tvoju ljubav,tvoju ruku da me vodi,bilo gde,tvoje srce da kuca u istom ritmu
sa mojim,tvoju tugu da je delimo na pola,tvoju srecu da se smejemo zajedno,kao nekada...
Blede slike naviru,a mi i dalje stojimo,gledamo se nemo-bez reci...za srecu kasno je,znam,
ali ne mogu to da prihvatim! Ne zelim da odes,zelim da budes tu,da ti kazem sve sto nisam,
da ti pricam,da me slusas i uzivas u boji moga glasa,da te gledam i potonem u dubinu
tvojih ociju...ali,moje zelje su san,ne realnost,a ti si stvaran,stojis tu predamnom,
ali nemam prava da te dodirnem,da te zagrlim...ruka u ruci,samo to-premalo za ono sto je
bilo i previse za ono sto je ostalo.Boli...mnogo boli.Hoce li ikada i prestati? Hocu li povratiti
dusevni mir,osmeh na licu i radost u srcu? Hocu li prestati da sanjam o ljubavi,o nama?
Kada ces prestati da mi gazis po srcu,lutas po mislima? Kada ces se umoriti i dati mi pravo
da zivim,da ponovo volim? Kada cu to i sama pozeleti,iskreno,od srca?
Htela sam da vristim od srece i bola,istovremeno.Htela sam da ti kazem,da znas
Volim te i mrzim...htela sam mnogo toga,a nista nisam...
Ostala sam nema,pregazena od zivota,umorna od bola i iscrpljena od tuge...
na mom' licu se nije ocrtavalo bas nista,osim ravnodusnosti.
Mislis,izgubila sam svaki osecaj,posle tebe ne umem da volim...donekle si u pravu.
Gledam te pravo u oci,skreces pogled,kao da se plasis,znas da te poznajem,
kao da ne zelis da znam sta se krija iza tog' tvog,na izgled,hladnog pogleda,
a znam i osecam i jos vise boli,jer ostalo je toliko ljubavi,ostalo je toliko reci,
neznosti,ostala je tanka nit koja nas i dalje veze,cvrsto kao okovi,ne popusta i ako je kraj,
boli i ako je proslo,budi uspomene na prosle dane,na nasu ljubav,a gde smo mi?
gde smo se izgubili?
Pricas o zivotu,o svakodnevnici,o nekim,za ovaj trenutak,ne bitnim stvarima,
pitas kako mi je,jesam li pronasla srecu,radujem li se i dalje sitnicama,
budim li se jos uvek sa osmehom na licu,kao nekada?
Nase "sitnice",nase "male" stvari...sve nase sto je bilo nekada i sto je proslo
ne ostavljajuci nam bas nista za utehu...
I sta da kazem,a da me ne izdaju suze?
Rekla sam :"zurim,drago mi je sto sam te srela",
rekla bih bilo sta samo da pobegnem sto dalje od tuge,spustila sam pogled,bila sam kukavica,kao i ti,plasila sam se da ce ti moje oci reci sve sto sam precutala.
Nasmejala sam se na silu,da ne vidis koliko patim i krenula dalje...
Rekao si:"Ne smejes se vise isto...,ali si i dalje onako ponosna"...i krenuo u suprotnom
smeru.Putevi nam se ponovo dele na dve strane,odlazim,odlazis i ponovo
onaj isti osecaj...Niko od nas se ne osvrce,krenuli smo pravo,putem nove srece,
ne sigurni u njeno postojanje,ali sigurni u kraj.......
Sve prave ljubavi su tuzne.

SUZE SU TVOJ DAR

Sedela je u polu mraku sobe,zagledana negde daleko,iznad stvarnosti...
Boleo je svaki delic tela,ali nije zelela da pokaze svoju slabost,
nasmejala se ali njen osmeh je odavao tugu,prazninu u srcu i dusi,
vise nista nije ostalo,samo bol...,kao veciti pratilac cvrsto je drzao za ruku
i nije zeleo da je pusti,da je oslobodi okova proslosti...
Kao da je uzivao u njenom lepom licu,koje je prekrila tamna senka,
vise nije licila na sebe,smejala se i plakala istovremeno.
Zelela je da se suprotstavi,ali nije zelela da prizna da vise nema snage.
Uporno je dozivala njegovo ime,ne svesna da on vise ne moze da je cuje...
Otisao je,napustio je,posle svega.
Zvali su ga da se vrati,da je izvuce iz tog mraka,da je otrgne od tuge,
ali nije dosao...nikada i nece,rekao je da ona zasluzuje mnogo vise od zivota,
rekao je da je voleo kao ni jednu do sada,ali da nikada nece moci da se promeni.
Rekao je "Ona je Andjeo,a ja momak sa vrelog asfalta",rekao je da ne zeli da rizikuje njen zivot,jer ne bi podneo da joj se nesto desi,otisao je bez poslednjeg zbogom...
Osecao je da mu je zivot u opasnosti,imao je samo nju i nije mogao da dozvoli
da propada sa njim,ne-ona je bila stvorena za mnogo lepse stvari,ona je bila svetica,jedina svetla tacka u njegovom mracnom zivotu...
Bog ga je uzeo sebi! Nisu imali srca da joj kazu da ga vise nema,da je njeno ime poslednje sto je izgovorio kada je napustao ovaj svet...jer ona se nikada u potpunosti nije oporavila
od njegovog odlaska,svakim danom volela ga je sve vise i ako nije bio pored nje
i ako je mislila da ima novu ljubav,nov zivot,nove navike...
Nikada nije prestala da se nada njegovom pozivu,zelela je da ga,kao nekada ugleda
na svojim vratima sa buketom belih ruza,zelela je da mu se baci u zagrljaj i zaboravi
na ceo svet...ali,nije je pozvao,nije se vratio,nikada vise ni nece,
a ona...pretvarala se u senku onoga sto je nekada bila,ostali su samo tragovi njene nestvarne lepote,ostalo je samo srce koje kuca,kao dokaz da je jos uvek ziva i ako je,kako
sama kaze umrla onoga dana kada je on otisao...To je bilo poslednje sto je rekla o njemu!
Nikada vise posle toga nije izgovorila njegovo ime,valjda je previse bolelo...
Borila se sa senkama secanja,sa uspomenama koje su bile tu i koje nije mogla da izbrise.
Posle dugo vremena prihvatila je njegov odlazak kao nesto neizbezno
i pomirila se sa tim,ali nikada u potpunosti,znam.U njenim ocima je ostao trag nade
i to je ono sto je jos uvek davalo lepotu njenom pogledu.
Govorila je "Jednom kada zauvek zatvorim oci,znacete da sam prebolela,tada cu ziveti
nekim lepsim zivotom,medju Andjelima i necu znati za bol,za suze"...
Nije znala da on pociva tamo i da je verno ceka da joj ispuni poslednju zelju,
da je jos jednom cvrsto zagrli i kaze joj da je bila nesto posebno za njega,jedina prava,
koju je voleo,zbog koje je patio...
Nista nije znala,verovala je da je negde srecan,ko zna sa kim,verovala je da je zaboravio njeno ime i da se vise ne seca,verovala je u sve sto je bilo daleko od surove stvarnosti...
I niko nije imao snage da joj kaze istinu.Niko nije imao srca da joj oduzme ono jedino sto joj je ostalo,posle njega...Onu iskru nade u njenim ocima.
Prolazile su godine,sve se promenilo,jedino je ona ostala ista,
i ako ispijena od tuge i umorna od zivota,taj dan je zablistala nekim posebnim sjajem,
ponovo se smejala,a zatim pustila suzu...Niko nije znao zasto,ponosno je obrisala sa lica
i rekla "ON je rekao da su suze moj dar,rekao je da sam neobicno lepa kada se smejem,jer sam oduvek nosila neku tugu u ocima...Nije znao da je to zbog njega,nije znao
koliko me je boleo njegov odlazak i koliko sam patila,tada sam naucila da placem i smejem se istovremeno...jer bilo je toliko lepih i ruznih stvari sa njim,nisam umela da pronadjem
zlatnu sredinu,jer je nije ni bilo,a on-mislio je da sam suvise jaka,da me nece slomiti
njegov odlazak,mislio je da cu biti srecnija bez njega,a ne zna da me je osudio na zivot,bez srece zivota,mislio je da cu ponovo voleti,a nije znao da na mojim usnama i dalje stoji trag njegovog poslednjeg poljupca,niko ga nije i nikada nece izbrisati...
Ne boli me vise,proslo je...",obratila se njemu,izgovorila njegovo ime posle toliko vremena,
a onda...spokojno je sklopila oci zauvek i tada smo znali da je prebolela...
Posle svega,ostalo je samo secanje na jednu veliku ljubav,ostala je samo nada da ce se negde "gore" sresti dve izgubljene duse koje su ceo zivot tragale jedna za drugom,
da ce Andjeli zauvek izbrisati bol iz njihovog srca i da ce ostati samo cistina
na putu za beskraj,tamo gde ce ljubav pobediti bol.................

Jedna stranica on line dnevnika

slusala je neku muziku koja mi bas i nije bila omiljena,.. Zurila je da odraste,... Pevala je ,..Htela je da joj pevam.... /\/\/\/\ \/\/\/ Voljela je da je zovem patkica Zeljela je da joj svi se dive Voljela je hladnu coca-colu Divila se nekom svom idolu Bas svaki dan, svaki dan Zeljela je mnogo toga, mnogo Gdje si sad moja mala patkice Gdje si sad koga sada ljubis Gdje si sad Mastala je o pariskoj modi Zeljela u pariz da je vodim Voljela je lude nocne setnje Da joj sviram melodije sjetne Dugo u noc, ah u noc Gdje si sad moja mala patkice Gdje si sad koga sada ljubis Gdje si sad ,..... a nekad bi pomislio da kasetofon pojede tu kasetu,...a sada ni reci ne znam,.. Poklonila mi je jedno zuto gumeno pace,..tu je negde u nekoj kutiji,.. Nikad nismo ni raskinuli nismo se ni razisli,.. A prepisivao sam od nje domace zadatke,. Svaki put kad bi se videli,..poceli bi sa necim od juce,.. Rekla je udacu se,.. Udaj se,.. Razvela se. Promenula je grad,.. I ja sam,.. Rekla je idemo preko,...? Idi rekao sam,.. Rekla je: Vidimo se,.. Da, vidimo se rekao sam,.. Nismo se vise videli A i ja nisam ostao tamo te 1991. Htela je nesto jos da vidi,.. ma stalno nije znala gde,.. Hteo sam samo obican dosadan dan,..isto drvo ispred kapije,...isto parking mesto,.. I onda opet jednog dana isto pitanje,..sta je bilo juce? A samo je trebalo preci Alpe,... A kasnije sam toliko puta bez nje prolazio kroz Alpe,...

NEMA NAS VISE...

Budim se,otvaram oci i shvatam da je jos uvek noc...brisem suze,ponovo sam te sanjala.
Ne boli me vise,suze su tekle kao znak olaksanja,zaborava...Otisao si odavno,ne secam se cak ni kada sam ti poslednji put cula glas,ne pamtim vise ni jedan dodir,poljubac,nista tvoje...
Ostao si negde na dnu duse samo kao dokaz da si nekada postojao u mom zivotu.
Da mogu da vratim vreme unazad sigurna sam da bi sve bilo mnogo drugacije...ali vreme ne prasta i nikada se ne vraca!Ni moje godine,ni moje suze nikada se nece vratiti,ostale su zarobljene negde izmedju dva sveta gde smo poceli i prestali da postojimo...ti i ja!
Pokusavam da se setim kada sam prekoracila granicu bezbriznosti i srece,kada sam te zavolela i na svet prestala da gledam ocima deteta,kada sam shvatila da smo daleko od savrsenstva?Kada sam pocela da patim,da te volim i mrzim istovremeno?Kada sam prestala da se smejem,kada moj zivot vise nije imao smisla? Milion pitanja,a odgovor ne umem da dam ni samoj sebi!Proslo je...bilo je 'davno,izbledela su secanja,sve je gotovo...ZAUVEK!
Da li sam zaboravila? To necu nikada! Ne zato sto si bio previse dobar,vec iz razloga sto si bio jedno veliko nesavrsenstvo koje je moje srce idealizovalo,jer je tako bilo lakse pronaci opravdanje za ogromnu ljubav koju sam osecala...Sve je bilo mnogo lakse od priznanja da nikada ustvari nismo ni postojali,da je sve bila laz,obicna farsa,sve...samo ne ljubav!
Volela sam,ali sta? Da li je tebe uopste bilo moguce voleti? Bio si iluzija mog savrsenstva,bio si ljubav ona prava,jedna jedina,za mene...bio si ostvarenje svih mojih snova,moj vazduh,moj zivot,a opet...nisi bio nista od toga! Bio si nestvaran,bio si samo san koji sam predugo sanjala,laz...u koju nikada nisam prestala da verujem.Bio si sve od cega sam oduvek bezala,a tako sam se snazno vezala za tebe...nisam zelela,po prvi put u zivotu da pobegnem,zelela sam da ostanem,da se borim,da ti verujem,da sanjam o onome sto nikada nismo umeli da ostvarimo...Da,shvatila sam sve mnogo ranije nego sto si ti toga bio svestan,znala sam za svaku laz,za svaku rec koju nisi izgovorio,za svaki pogled,svaku misao...znala sam sve,ali nisam zelela da znas koliko te dobro poznajem,nisam zelela da prekinem tvoju predstavu,da menjam scenario,uloge...jer nije bilo sudjeno,bilo je vec prekasno...za mene! Za tebe jos uvek postoji nada jer dobrog glumca uvek ceka neka nova uloga...ti si ostao,ja sam pala! Nisam bila jaka,nisam ostala dosledna sebi,nisam imala prava da te menjam,da patim,da te volim...Nisam imala prava ni na jednu suzu,a prolila sam ih milion,nikada nisam imala prava na tebe,ali nekim cudom verovala sam da jesam! Ne,nisi bio pogresan,bio si pravi...ali u pogresno vreme! Sada znam da nisi kriv ni za sta,kriva sam samo ja! Izvini,bila sam dete,nisam znala,nisam zelela da ucim zivot...htela sam da zivim u snovima,bez ikakve predpostavke da ce jednom uslediti budjenje,htela ja to ili ne...da ce me jednom dotuci stvarnost,surovi svet gde te vise nece biti,za mene! I dosao je taj dan! Probudila sam se i vise nista nije bilo isto...vec odavno nista i nije isto,ali danas sam to uspela da prihvatim...danas,posle mnogo vremena!
Nisi tu i znam da se vise nikada neces vratiti,u meni ne postoji vise nada,ne postoji vise nista samo neki osecaj praznine,posle koga sledi olaksanje...Kao da sam se ponovo rodila,da pocinjem sve iz pocetka... Udahnula sam vazduh punim plucima,nasmejala se posle mnogo vremena iskreno,od srca,u ocima mi je zablistao onaj stari sjaj...i sve je ponovo kao nekada...samo tebe vise nema tu,vise ne postojis,za mene...ni sad',ni nikada!!!

SAŠKA

Jutro je bilo hladno i snežno. Pospani đaci četvrtog razreda su lagano ulazili u učionicu. Sneg koji je padao se odmah pretvarao u vodu, tako da mu se nismo mnogo radovali. Spremili smo knjige za prvi čas i čekali učiteljicu.
I Miši se spavalo, pa je pokušao da se malo rasani prebrojavanjem sličica fudbalera koje je nosio u džepu i od kojih se nije odvajao. Ponosno je ustanovio da se njegova zbirka obogatila tokom par poslednjih dana i da će vrlo uskoro moći da popuni ceo album. Zanesen u brojanje nije primetio učiteljicu koja je ušla u učionicu. Ustao je da je pozdravi poslednji i tek onda primetio da učiteljica nije sama.
“Drago moje IV-1 imam čast da vas upoznam sa vašom novom drugaricom. Zove se Saška, dolazi nam iz druge škole i nimalo joj nije lako jer vas ne poznaje. U staroj školi je ostavila učitelja i 30 sjajnih drugara. Ali ja znam da ćete vi učiniti sve da se ona kod nas oseća prijatno”.
U tih nekoliko sekundi Saška je izazvala punu pažnju celog odeljenja. Neke devojčice su je ispitivački posmatrale, pokušavajući da utvrde da li može da im ugrozi stečene pozicije u odeljenju. Maju, Ivanu i Miru je zanimalo kako igra Između 4 vatre, jer bi im dobro došao neko ko dobro hvata loptu, u predstojećim utakmicama sa IV-2. Dečaci su primetili da ima plave oči i gustu crnu kosu…
Miša, koji je poslednji ustao, je ostao “zaleđen” . Istog momenta je shvatio šta znači zaljubiti se “na prvi pogled”. Kao da ga je usred hladnog zimskog dana obasjao zrak toplog sunca…Zrak je stizao pravo iz Saškinog osmeha…ne, ipak iz plavih očiju…ne, ne iz rupica na obrazima koje je vešto krila….Ma nije ni bilo bitno odakle…Miša do tada nikad nije osetio nešto slično i bio je potpuno zbunjen.
Za to vreme učiteljica je pričala o tome kakav je đak Saška bila u staroj školi, ali Miša od toga ništa nije ni čuo ni razumeo. Saška je stidljivo gledala više u pod nego po učionici, i sigurno da je bila veoma zbunjena i pod velikom tremom.
Dok je Miša pokušavao da shvati šta mu se dešava, čuo je kao iz daljine učiteljicin glas:” Predlažem da Saška sedne pored Miše, jer mislim da će joj on najbolje pomoći da se uklopi u naš način rada. Mišo, molim te budi pravi kavaljer i drug i pomozi novoj drugarici”.
Učiteljicina odluka nije bila ništa neobično u našem odeljenju, jer od prvog dana prvog razreda, u klupama smo sedeli, kao parovi , dečaci i devojčice. Na taj način smo se bolje upoznavali i lepše družili . Devojčice su sa nama igrale fudbal, a mi sa njima lastiš.
Miša je sedeo sam nekoliko nedelja jer se Vesna preselila sa roditeljima u drugi kraj grada, pa je samim tim morala da promeni i školu. Vesna je bila sjajan drugar i po mnogo čemu neobična devojčica. Igrala je košarku i fudbal bolje od većine dečaka, volela je i da se druži sa dečacima jer, kako je sama rekla:” Dečaci su mnogo jednostavniji za druženje od devojčica. Ne ogovaraju jedan drugoga, ako se danas posvađaju, sutra se pomire…”
Sa takvom drugaricom je bilo uživanje deliti klupu…A šta sad!? Miši se grlo osušilo i nije mogao reč da progovori.
Saška je sela pored njega i izvadila knjige na sto. Način na koji je to uradila, veoma pažljivo i uredno, prelepo uvijene knjige i sveske, i miris njene kose koji je ličio na miris dalekog proleća, su Miši potvrdili da ga čekaju teški dani…

Zima je prolazila i mi smo brzo prihvatili Sašku. Pokazalo se da je ona jedna veoma dobra, jednostavna i zanimljiva devojčica. Prošla je bez problema testove drugarstva koje smo joj postavili ( podela užine, čuvanje tajni, pomoć oko domaćeg zadatka). Miša i ona su se veoma lepo slagali sedeći u istoj klupi. Miši se Saška i dalje veoma dopadala i videlo se da je zaljubljen. Naravno da to nije mogao dugo da čuva kao tajnu i vrlo brzo su na tabli za vreme velikog odmora počela da se pojavljuju nacrtana srca probodena amorovom strelom na kojima je pisalo Miša+Saška. Miša se nije branio od zavitlavanja, jer je znao da ga nećemo ostaviti na miru, a i prijalo mu je, jer on sam nije znao kako bi to Saški rekao.
Ona je ćutala i samo bi joj se zacrveneli obrazi.
A onda je jednog dana brzo gurnula papirić prema Miši ,na njegov deo klupe, na kome je njenim rukopisom pisalo Saška+ Miša….
I to je bilo to…Oboje su bili presrećni jer su znali da se jedno drugom dopadaju, i uživali su u svom druženju, u učionici, u dvorištu…

Proleće nam je donelo veliko uzbuđenje i radost. Krajem maja putovali su na Taru, gde nam je škola organizovala rekreativnu nastavu. Mesecima pre polaska počeli su dogovori ko će sa kim u sobu, ko će biti izabran u prvi tim odeljenja, šta će ko poneti od rekvizita, garderobe i sl. Uživali smo u tim dogovorima isto kao I u samom putovanju.
Miša se pored svega posebno radovao što će imati priliku da se više druži i sa Saškom u tim posebnim i zanimljivim danima. Ali mučilo ga je jedno pitanje. Kako da Saški pokaže koliko mu se sviđa time što će je poljubiti u obraz, a da ga “živ sram ne pojede”? Rešenje je stiglo od 5 godina starijeg i iskusnijeg brata.” Pa to je bar lako! Reci joj da hoćeš nešto važno da joj šapneš i kada se ona nagne a ti CMOK! I gotovo….”

Dani su na Tari prolazili kao na traci, a Miša nikako da ispuni svoj tajni plan. Šestog dana boravka sudbina ga je milo pogledala. U sred igranja žmurke na poljani, potpuni nenadano, dok su se svi negde posakrivali, on i Saška ostadoše sami.” Ovo je momenat”, pomisli Miša.Proguta knedlu i kao nehajno reče Saški: “Moram nešto važno da ti šapnem”. Saška ga pogleda i reče:” Hajde”, i spretnim potezom ruke skloni kosu sa uha. Nagnu se prema Miši i… otvori se slobodan prostor na njenom rumenom licu. Miša udahnu vazduh, zažmuri i poljubi je….Puče poljubac kao grom usred planine, zaiskriše mu varnice pred očima od uzbuđenja, a srce mu se pope do grla.
Naglo se okrete i poče da trči, tj. bolje reći beži, koliko ga noge nose u pravcu hotela u kome su bili smešteni. Utrča u sobu i zavuče se pod ćebe. Srce mu je još lupalo, što od trčanja što od sreće. Celo poslepodne nije smeo da proviri iz sobe.
Naravno da su neki drugari videli ceo događaj i naravno da je o tome uskoro pričao ceo razred. Saška se nije naljutila, čak je izgledala i malo ponosna što je Miša to smislio i izveo samo zbog nje. Preostalih dana boravka Miša nije smeo da joj se obrati ni zašta. Doduše ni ona ga ništa nije pitala. Samo bi im se često sreli zaljubljeni pogledi koji su naravno govorili više od bilo kojih reči…

<< Predhodna Stranica: 2 Sledeca >>
Processing time: 0.2010 seconds