Sedela je u polu mraku sobe,zagledana negde daleko,iznad stvarnosti...
Boleo je svaki delic tela,ali nije zelela da pokaze svoju slabost,
nasmejala se ali njen osmeh je odavao tugu,prazninu u srcu i dusi,
vise nista nije ostalo,samo bol...,kao veciti pratilac cvrsto je drzao za ruku
i nije zeleo da je pusti,da je oslobodi okova proslosti...
Kao da je uzivao u njenom lepom licu,koje je prekrila tamna senka,
vise nije licila na sebe,smejala se i plakala istovremeno.
Zelela je da se suprotstavi,ali nije zelela da prizna da vise nema snage.
Uporno je dozivala njegovo ime,ne svesna da on vise ne moze da je cuje...
Otisao je,napustio je,posle svega.
Zvali su ga da se vrati,da je izvuce iz tog mraka,da je otrgne od tuge,
ali nije dosao...nikada i nece,rekao je da ona zasluzuje mnogo vise od zivota,
rekao je da je voleo kao ni jednu do sada,ali da nikada nece moci da se promeni.
Rekao je "Ona je Andjeo,a ja momak sa vrelog asfalta",rekao je da ne zeli da rizikuje njen zivot,jer ne bi podneo da joj se nesto desi,otisao je bez poslednjeg zbogom...
Osecao je da mu je zivot u opasnosti,imao je samo nju i nije mogao da dozvoli
da propada sa njim,ne-ona je bila stvorena za mnogo lepse stvari,ona je bila svetica,jedina svetla tacka u njegovom mracnom zivotu...
Bog ga je uzeo sebi! Nisu imali srca da joj kazu da ga vise nema,da je njeno ime poslednje sto je izgovorio kada je napustao ovaj svet...jer ona se nikada u potpunosti nije oporavila
od njegovog odlaska,svakim danom volela ga je sve vise i ako nije bio pored nje
i ako je mislila da ima novu ljubav,nov zivot,nove navike...
Nikada nije prestala da se nada njegovom pozivu,zelela je da ga,kao nekada ugleda
na svojim vratima sa buketom belih ruza,zelela je da mu se baci u zagrljaj i zaboravi
na ceo svet...ali,nije je pozvao,nije se vratio,nikada vise ni nece,
a ona...pretvarala se u senku onoga sto je nekada bila,ostali su samo tragovi njene nestvarne lepote,ostalo je samo srce koje kuca,kao dokaz da je jos uvek ziva i ako je,kako
sama kaze umrla onoga dana kada je on otisao...To je bilo poslednje sto je rekla o njemu!
Nikada vise posle toga nije izgovorila njegovo ime,valjda je previse bolelo...
Borila se sa senkama secanja,sa uspomenama koje su bile tu i koje nije mogla da izbrise.
Posle dugo vremena prihvatila je njegov odlazak kao nesto neizbezno
i pomirila se sa tim,ali nikada u potpunosti,znam.U njenim ocima je ostao trag nade
i to je ono sto je jos uvek davalo lepotu njenom pogledu.
Govorila je "Jednom kada zauvek zatvorim oci,znacete da sam prebolela,tada cu ziveti
nekim lepsim zivotom,medju Andjelima i necu znati za bol,za suze"...
Nije znala da on pociva tamo i da je verno ceka da joj ispuni poslednju zelju,
da je jos jednom cvrsto zagrli i kaze joj da je bila nesto posebno za njega,jedina prava,
koju je voleo,zbog koje je patio...
Nista nije znala,verovala je da je negde srecan,ko zna sa kim,verovala je da je zaboravio njeno ime i da se vise ne seca,verovala je u sve sto je bilo daleko od surove stvarnosti...
I niko nije imao snage da joj kaze istinu.Niko nije imao srca da joj oduzme ono jedino sto joj je ostalo,posle njega...Onu iskru nade u njenim ocima.
Prolazile su godine,sve se promenilo,jedino je ona ostala ista,
i ako ispijena od tuge i umorna od zivota,taj dan je zablistala nekim posebnim sjajem,
ponovo se smejala,a zatim pustila suzu...Niko nije znao zasto,ponosno je obrisala sa lica
i rekla "ON je rekao da su suze moj dar,rekao je da sam neobicno lepa kada se smejem,jer sam oduvek nosila neku tugu u ocima...Nije znao da je to zbog njega,nije znao
koliko me je boleo njegov odlazak i koliko sam patila,tada sam naucila da placem i smejem se istovremeno...jer bilo je toliko lepih i ruznih stvari sa njim,nisam umela da pronadjem
zlatnu sredinu,jer je nije ni bilo,a on-mislio je da sam suvise jaka,da me nece slomiti
njegov odlazak,mislio je da cu biti srecnija bez njega,a ne zna da me je osudio na zivot,bez srece zivota,mislio je da cu ponovo voleti,a nije znao da na mojim usnama i dalje stoji trag njegovog poslednjeg poljupca,niko ga nije i nikada nece izbrisati...
Ne boli me vise,proslo je...",obratila se njemu,izgovorila njegovo ime posle toliko vremena,
a onda...spokojno je sklopila oci zauvek i tada smo znali da je prebolela...
Posle svega,ostalo je samo secanje na jednu veliku ljubav,ostala je samo nada da ce se negde "gore" sresti dve izgubljene duse koje su ceo zivot tragale jedna za drugom,
da ce Andjeli zauvek izbrisati bol iz njihovog srca i da ce ostati samo cistina
na putu za beskraj,tamo gde ce ljubav pobediti bol.................

• Kategorija: Ljubavne price i poezija